ISTORIJA KONTROLE RAÐANJA U SRBIJI: SPRECAVANJE I/ILI PREKID TRUDNOCE

Abstract

Tekst daje kratak istorijski pregled kontrole radanja u Srbiji od devetnaestog veka do danas, fokusirajuci se posebno na period sredine dvadesetog veka kada je konstituisan i danas preovladujuci model kontrole radanja koji se sastoji u kombinovanju bihejvioralnih metoda i abortusa. Analiziraju se strukturalni i ideoloski cinioci na razlicitim nivoima drustvene organizacije koji su doprineli nastanku takvog modela kontrole radanja i ukazuje na prednosti koje bihejvioralne metode i abortus mogu imati za korisnike u poredenju sa savremenom, medicinskom kontracepcijom, ali se skrece paznja i na ambivalentan status abortusa u drustvu koji mada siroko rasprostranjen i normalizovan kao legitiman metod kontrole radanja ni tokom druge polovine dvadesetog veka nije bio lisen stigme.

Alternate abstract:

This text gives a brief survey of history of fertility control in Serbia from the 19th century to present. Special attention is given to the mid 20th century, the period during which currently still prevalent model of fertility control has been constituted in Serbia. This model is marked by a combination of behavioral methods and abortion, as a backup method. The author scrutinizes structural and ideological features from different levels of social organization that have framed this model of family planning and examines its advantages over medical contraception from the users' perspective. Finally, the text discusses the ambivalent status of abortion in society which has been at the same time rather widespread and normalized method of birth control and stigmatized.

Headnote

APSTRAKT: Tekst daje kratak istorijski pregled kontrole radanja u Srbiji od devetnaestog veka do danas, fokusirajuci se posebno na period sredine dvadesetog veka kada je konstituisan i danas preovladujuci model kontrole radanja koji se sastoji u kombinovanju bihejvioralnih metoda i abortusa. Analiziraju se strukturalni i ideoloski cinioci na razlicitim nivoima drustvene organizacije koji su doprineli nastanku takvog modela kontrole radanja i ukazuje na prednosti koje bihejvioralne metode i abortus mogu imati za korisnike u poredenju sa savremenom, medicinskom kontracepcijom, ali se skrece paznja i na ambivalentan status abortusa u drustvu koji mada siroko rasprostranjen i normalizovan kao legitiman metod kontrole radanja ni tokom druge polovine dvadesetog veka nije bio lisen stigme.

KLJUCNE RECI: kontrola radanja, kontracepcija, coitus interruptus, abortus, istorija

ABSTRACT: This text gives a brief survey of history of fertility control in Serbia from the 19th century to present. Special attention is given to the mid 20th century, the period during which currently still prevalent model of fertility control has been constituted in Serbia. This model is marked by a combination of behavioral methods and abortion, as a backup method. The author scrutinizes structural and ideological features from different levels of social organization that have framed this model of family planning and examines its advantages over medical contraception from the users' perspective. Finally, the text discusses the ambivalent status of abortion in society which has been at the same time rather widespread and normalized method of birth control and stigmatized.

KEY WORDS: fertility control, contraception, coitus interruptus, abortion, history

Uvod

Tokom druge polovine dvadesetog veka svojim niskim stopama radanja i (negativnog) rasta stanovnistva Jugoslavija i Srbija su se priblizile zapadnoevropskim demografskim trendovima. Kad je rec o kontroli radanja, medutim, trendovi u Srbiji uveliko su odudarali od zapadnoevropskih pa su se tako tokom prve decenije dvadesetog veka, Srbija i Vojvodina nalazile u samom vrhu Evrope po broju prekida trudnoce (Pavicevic, 2006) i na samom dnu Evrope, a i sire, kada je rec o koriscenju savremene medicinske kontracepcije. Ova vrsta kontracepcije (intrauterini ulozak, hormonalni preparati, sterilizacija i kondomi), postaje dominantan nacin kontrole radanja u Severnoj i Zapadnoj Evropi pocetkom dvadesetprvog veka, sto po nekim autorima, oznacava zavrsetak kontraceptivne revolucije u tom delu sveta (Frejka, 2008: 75).

Podaci iz 2012. godine govore da u Evropi 70% zena koje su u braku ili stabilnoj vezi koristi savremenu, medicinsku kontracepciju (UNFPA, 2012).3 Podaci o koriscenju savremene medicinske kontracepcije u Srbiji variraju i krecu u rasponu od 18 - 22% zena (UNICEF, 2010; UNfPa, 2102; Antic et.al. 2013a, Rasevic, 2008), sto je nize od proseka i u najnerazvijenijim delovima sveta gde savremenu medicinsku kontracepciju korsti 28% zena (UNFPA, 2012).

Nizak nivo upotrebe savremene medicinske kontracepcije u Srbiji rezultat je jednog specificnog modela kontrole radanja koji je ustanovljen u Srbiji (i Jugoslaviji) sredinom proslog veka a opstaje do danas. Ovaj model kontrole radanja karakterise kombinovanje bihejvioralnih metoda (coitus interruptus, metod planiranja plodnih dana) i abortusa kao rezervne opcije. Interesantno je da se ovaj model kontrole radanja formira u vreme kada je socijalisticka drzava izgradila pravni i institucionalni okvir koji je parovima nudio sirok spektar razlicitih mogucnosti, ukljucujuci najsavremenije metode za kontrolu radanja. To je takode period tokom koga je delovanjem razlicitih strukturnih i ideoloskih cinilaca u citavoj zemlji uspostavljen i danas vezeci, dominantan model male, nuklearne porodice, sa jednim do dva deteta. Statisticki posmatrano, kljucnu ulogu u realizaciji modela male porodice imao je abortus. Pazljivija, analiza, medutim, ukazuje da nista manje znacajni za ogranicavanje radanja u ovom periodu nisu bili ni bihejvioralni metodi.

Treba naglasiti, da mada se coitus interruptus i abortus najcesce oznacavaju kao tradicionalni metodi kontrole radanja, oni su u Srbiji zapravo bili utkani u proces modernizacije kako kontrole radanja i tako i bracne seksualnosti. Naime, posmatrano u cisto biomedicinskom smislu coitus interruptus jeste tradicionalan metod kontrole radanja ali je on sredinom dvadesetog veka bio relativno skorasnja praksa na Balkanu (Frejka, 1983), a njegova pojava i sirenje bili su u tesnoj vezi sa procesima modernizacije drustva i pratecim drustvenim vrednostima vezanim za reprodukciju, porodicu i rodnost. Omogucavajuci razdvajanje seksa i reporodukcije, coitus interruptus je oslobadajuce delovao na bracnu seksualnost (Schneider and Schneider, 1996) i omogucio planiranje porodice i njeno smanjivanje.

Ni abortus se, uprkos svojoj dugoj istoriji, iz vise razloga ne moze smatrati tradicionalnim pristupom kontroli radanja. Njegova primena je, naime, bila regulisana progresivnim zakonodavstvom, bio je organizovan na osnovu savremenih naucnih i medicinskih spoznaja, a primenjivan je u ranim stadijumima gastacije uz pomoc najsavremenije, bezbedne tehnologije koja nosi minimalne zdravstvene rizike ili nus pojave sto je sve doprinelo njegovoj normalizaciji kao metoda kontrole radanja sredinom proslog veka.

U nastavku rada se daje sazet prikaz istorije kontrole radanja u Srbiji od devetnaestog veka do danas i analiziraju strukturalni i ideoloski cinioci na razlicitim nivoima drustvene organizacije koji su doprineli nastanku gore pomenutog i danas dominantnog modela kontrole radanja. Ukazuje se na prednosti koje bihejvioralne metode i abortus mogu imati za korisnike u poredenju sa savremenom, medicinskom kontracepcijom, ali se skrece paznja i na ambivalentan status abortusa u drustvu koji mada siroko rasprostranjen i normalizovan kao legitiman metod kontrole radanja tokom druge polovine dvadesetog veka nije bio lisen stigme Stigmatizacija je pojacana krajem proslog i pocetkom ovog veka sa vecim uplivom Crkve i religijskih diskursa u javni prostor, sto nije doprinelo znacajnom padu broja abortusa, ali je u velikoj meri uticalo na promenu stava kao i dozivljaj samog iskustva abortusa.

Legalizacija abortusa u Srbiji

Mada se poceci kontrole radanja i tranzicije 'prirodnog' fertiliteta u nekim delovima Srbije vezuju vec za sredinu devetnaestog veka, prosecne stope fertiliteta i rast stanovnistva su sve do Prvog svetskog rata bile prilicno visoke u citavoj zemlji. U nekim delovima (Vojvodina, istocna Srbija i region Beograda), rast stanovnistva, pocinje da opada u periodu izmedu dva rata (Antic et.al. 2013), a smatra se da je najrasprostranjeniji metod kontrole radanja bio abortus. S obzirom da je zakon iz 1929. godine dozvoljavao prekid trudnoce samo iz medicinskih razloga, broj ilegalnih abortusa je ubrzano rastao (Pavicevic, 2007; Rasevic, 1993). Abortuse su pri tom najcesce obavljali priuceni 'pomagaci' u neadekvatnim higijenskim uslovima sto je cesto dovodilo do ozbiljnih zdravstvenih komplikacija i doprinosilo visokim stopama morbiditeta i mortaliteta zena. Stoga je na Sedamnaestom kongresu jugoslovenskih lekara 1935. godine upozoreno na problem velikog broja abortusa i usvojena odluka da se zahteva njegova legalizacija. Procenjeno je da se na godisnjem nivou u citavoj zemilji obavi ukupno 300.000 legalnih i ilegalnih abortusa. Procene o broju abortusa u razlicitim delovima zemlje tada nisu date, ali etnografski podaci ukazuju da su u Srbiji prekidi trudnoce bili uobicajena praksa (Pavicevic, 2007; Rasevic, 1993). Predlog lekara da se abortus legalizuje, medutim nije usvojen jer mu se ostro usprotivila Srpska pravoslavna crkva, tako da je do njegove legalizacije doslo tek nakon Drugog svetskog rata i uspostavljanja sistema drzavnog socijalizma.

Izmedu dva svetska rata (ilegalni) abortusi su bili vrlo rasprostranjeni u Srbiji iako ih je pr atila snazna drustvena stigma - smatrani su grehom ravnim ubistvu. Legalizacija abortusa nakon Drugog svetskog rata dodatno je uticala na njihovu rasprostranjenost i, po nekim autorima, doprinela nastanku 'abortusne kulture' u Srbiji sredinom dvadesetog veka (Rasevic, Sedlecki, 2011; Frejka, 1983; Stenvoll, 2008).

Legalizacija abortusa u Jugoslaviji zapocela je 1952. godine kada je doneta uredba kojom je bio omogucen prekid trudnoce iz medicinskih i socio-ekonomskih razloga, s tim sto socio-ekonomski razlozi nisu bili jasno definisani Uredbom. Zahteve za prekid trudnoce su odobravale posebne komisije u kojima su bili ginekolozi, internisti i socijalni radnici. Zbog nedostatka precizno i jasno definisanih kriterijuma odluke komisija su cesto bile nekonzistentne, te je veliki broj zahteva bio odbijen, sto je dovelo do porasta kako legalnih tako i ilegalnih prekida trudnoce (Rasevic, 1993).

Legalizacija abortusa 1952. godine predstavljala je pokusaj komunistickog rukovodstva da suzbije njihovu ilegalnu primenu i tako smanji stope morbiditeta i mortaliteta koje su bile rezultat nestrucno izvedenih ilegalnih abortusa u neadekvatnim higijenskim uslovima. Drugi motiv je bio ideoloske prirode, povezan sa programom emancipacije zena. Sastavni deo tog programa bila su zenska reproduktivna prava. U skladu s tim ali i sa nacelom slobodnog roditeljstva (Pavicevic, 2002: 167) zakon o abortusu je izmedu 1950ih i 1970ih godina postepeno liberalizovan, da bi na kraju tog perioda doslo do njegove pune liberalizacije te je postao dostupan na zahtev zene formalno tokom prvih deset a u praksi tokom prvih dvanaest nedelja trudnoce (Lalovic, 1980).

Jugoslavija je u to vreme bila jedna od samo tri zemlje na svetu koje su uvrstile reproduktivna prava u federalni Ustav 1974. godine, a zatim je ovo pravo uvedeno i u ustave svih republika (Bessemeres, 1980). Krajem sedamdesetih godina, sa usponom feministickog pokreta u Jugoslaviji, dodatno se ucvrscuje ideja o abortusu kao sustinskom reproduktivnom pravu zena (Stevanovic, 2012).

Nacelo slobodnog roditeljstva utkano je u Ustav, prema Aleksandri Pavicevic, kao sastavni deo socijalisticke politike prema porodici i populacionim kretanjima. Pravi cilj te politike, prema ovoj autorki, bio je smanjenje radanja (Pavicevic, 2007: 87). Jos preciznije receno, cilj populacione politike bio je homogenizacija nataliteta do nivoa prostog obnavljanja stanovnistva u citavoj zemlji, cime bi se ne samo modernizovala porodica na citavoj teritoriji Jugoslavije, vec bi se izbrisale razlike u natalitetu i stopama rasta stanovnistva medu pripadnicima razlicitih nacionalnih grupacija. Tako postavljen cilj populacione politike, medutim, pokazao se kao tacka ozbiljnih medunacionalnih sporova vec pocetkom osamdesetih godina.4

U svakom slucaju kako i nacelo slobodnog roditeljstva i planiranje porodice ne podrazumeva samo dostupnost prekida trudnoce vec i mogucnost sprecavanja zaceca, drzava se potrudila da obezbedi pristup vecini savremenih, medicinskih kontraceptivnih sredstava. Jugoslavija se tako razlikovala od vecine drugih socijalistickih zemalja koje su u to vreme uglavnom ogranicavale pristup kako kontracepciji tako i abortusu.

Kontraceptivna pilula je u Jugoslaviji uvedena u upotrebu 1964. a intrauterini ulozak (tzv. spirala) 1967. godine. Pored toga, na trzistu su bila dostupna i hemijska sredstva za sprecavanje trudnoce kao i kondomi. Rezolucija o stanovnistvu koja je izglasana 1969. godine obavezivala je drzavu da obezbedi redovno snabdevanje, promociju i sirenje modernih, medicinskih kontraceptivnih sredstava. U Rezoluciji je istaknuto da su to najprimerenija sredstva za planiranje porodice.

Rezolucija je predvidala i uvodenje seksualnog obrazovanja u skolske programe na svim nivoima obrazovanja. Taj plan, medutim, nikada nije u potpunosti realizovan. Tacnije, njegova realizacija se zaustavila na nekoliko eksperimentalnih programa u nekolicini srednjih skola u Beogradu i Zagrebu (Gudac-Dodic, 2007). Ni seksualno obrazovanje, ni savetovalista za kontracepciju nisu sistematski razvijani u Jugoslaviji, a savremena kontraceptivna sredstva su bila dostupnija urbanoj nego ruralnoj populaciji zato sto su gradske apoteke bile bolje snabdevene.

Vecina kontraceptivnih sredstava, ukljucujuci pilulu bila je besplatna. Za razliku od toga, prekid trudnoce je naplacivan. To je zapravo bila jedina hirurska interevencija koja nije bila u potpunosti pokrivena zdravstvenim osiguranjem. Cena prekida trudnoce je zavisila od tipa anestezije koriscene tokom procedure, te su se mnoge zene da bi smanjile troskove odlucivale za lokalnu anesteziju (Drezgic, 2005).

Jos nekoliko istocno-evropskih, socijalistickih zemalja je uvelo u upotrebu pilulu i ostala medicinska kontraceptivna sredstva vec 60ih godina proslog veka. To su Nemacka Demokratska Republika, Madarska i Cehoslovacka. Vec krajem 70ih godina veliki broj zena u ovim zemljama je koristio savremenu, medicinsku kontracepciju.5 U Jugoslaviji je, medutim, vrlo mali broj zena prihvatio modernu medicinsku kontracepciju sto svedoci da su napori drzave u promociji kontracepcije imali minimalan efekat i/ili bili nedovoljni.

Prema zvanicnim podacima iz 1970. godine, 56% udatih zena u Jugoslaviji koristilo je neki vid kontracepcije, pri cemu se njih dve trecine oslanjalo na bihejvioralne metode (coitus interruptus i metod kalendara) (Sentic, 1980j. Druga istrazivanja govore da je krajem 70ih godina cak 80% parova koji su praktikovali kontracepciju koristilo neki od 'prirodnih' metoda (Frejka, 1983: 516). S obzirom da je u citavoj zemlji dominirao model male porodice (sa jednim ili dva deteta) (Blagojevic, 1997) te, da je bihejvioralna kontracepija cesto bila nepouzdana, ne iznenaduje podatak da je broj abortusa konstanto rastao. U Srbiji je, po zvanicnim podacima 1963. obavljeno 127.260 abortusa, 133.881 abortus u 1964., 142.403 u 1965., 155.542 u 1966., i 167.209 u 1967. (Gudac-Dodic, 2007). Odnos broja abortusa na 100 zivorodenih bio je 107, 1969. godine, 133 u 1989. Stopa abortusa na 1000 zena reproduktivnog doba bila je 72 u 1969., a 82 u 1989. godini. Tokom 80ih godina vise stope abortusa su imali jos samo SSSR i Rumunija, a u okviru Jugoslavije, Srbija je prednjacila po njihovom broju u poredenju sa drugim republikama (Rasevic, Sedlecki, 2011: 2).

Abortus je, dakle, bio siroko rasprostranjen i pribegavle su mu zene razlicitog socio-ekonomskog statusa i nivoa obrazovanja. Neke zene su imale i po vise od deset abortusa tokom zivota (Antic et. al. 2013, 2013a; Kapor-Stanulovic, 1999; Rasevic, 1993). U uzorku anketnog istrazivanja koje je realizovano pocetkom 1990ih godina bila je i jedna zena stara 43 godine koja je do tada vec imala 23 abortusa (Rasevic, 1993). Prema podacima za Srbiju iz 1989. godine, 22% zena koje su te godine prekinule trudnocu imalo je vec po cetiri abortusa pre toga (Rasevic, Sedlecki, 2011: 6).

Izmedu normalizacije i stigme

Drustveni status abortusa, medutim, nije bio sasvim neosporan niti je bio potpuno lisen stigme. Stav drustva prema abortusu je zapravo bio ambivalentan: s jedne strane, liberalno zakonodavstvo je posmatrano kao simbol jednakosti i emancipacije zena a isticana je i njegova uloga u smanjivanju broja ilegalnih abortusa i zdravstvenih komplikacija koje oni prouzrokuju. Istovremeno, visoke stope abortusa i njihova ponovljena primena posmatrani su kao zdravstveni a osamdesetih i devedesetih godina i kao moguc demografski i naconalni problem.6 Stoga je u zvanicnim dokumentima i javnom diskursu prekid trudnoce tretiran kao najgori metod planiranja porodice.

U javnim, ekspertskim i politickim diskursima, koriscenje abortusa kao kontracepcije je imalo status iracionalnog i neodgovornog ponasanja ili je pak posmatrano kao posledica nedovoljne informisanosti zena o savremnoj kontracepciji. Kritici su narocito bile izlozene one zene koje su imale veliki broj abortusa kao i one koje bi se odlucile da prekinu prvu trudnocu.

Na mikro nivou drustvene organizacije, stigma koja je i dalje u odredenoj meri vezivana za abortus izgubila je religijsku konotaciju koju je imala izmedu dva rata i sada je imala pre svega medicinsku potku vezanu za reproduktivno i ukupno zdravlje zene. Stigma je bila posebno jaka kad bi (najcesce neudata) zena prekidala prvu trudnocu. Bilo je opste rasprostranjeno misljenje u drustvu, kako laicko tako i ekspertsko, da u takvim slucjevima abortus ugrozava buduci fertilitet zene. Na mikro planu, radilo se o tome da je vanbracna trudnoca predstavljala prekretnicu na kojoj je dugotrajana, veza prerastala u brak ili se pak raskidala. Sta god bi zena odlucila da uradi sa trudnocom u ovom drugom scenariju, kompromitovalo bi njen status u drustvu kao i njen zenski identitet jer se vanbracna trudnoca smatrala posledicom promiskuitetnog ponasanja.

Iako su predbracni seksualni odnosi u dugotrajnim vezama u urbanim sredinama bili uobicajeni sredinom dvadesetog veka, razlicite norme su vazile za seksualno ponasanje zena i muskaraca. S jedne strane je sa brojem seksualnih partnera muski rodni identitet dobijao na snazi, a sa druge strane i sasvim suprotno tome, zenama se tolerisao jedan seksualni partner pre braka, pod uslovom da se za njega i uda. Svaki drugi oblik seksualnog ponasana pre braka ugrozavalo je rodni identitet zene kao i njen satus u drustvu. Moze se reci da je i na mezo i na mikro planu abortus stigmatizovan zato sto je svedocio o zeninoj nereproduktivnoj seksualnosti, s obzirom da "tradicionalno naslede i hriscanske vrednosti dozvoljavaju samo pro-kreativnu seksualnost" (Sekulic, 2015).

Ponizavajuci uslovi u kojima su se cesto obavljali abortusi, kao i vrlo grubo, bahato ponasnje zdravstvenih radnika licilo je na neku vrstu ritualnog kaznjavnja zena zbog njihovog 'neprimerenog' seksualnog ponasanja. Istovremeno, medicinska struka, lekari pa i same zene, tretirali su abortus kao 'normalnu', 'rutinsku', bezbednu i jednostavnu, manju hirursku intervneciju. Samo iskustvo abortusa je a za mnoge zene bilo liseno psihicke traume i osecanja krivice (Antonovski, 1984-85) jer su abortus u ranim stadijumima gastacije konceptualno izjednacavale sa sprecavanjem, a ne sa prekidom trudnoce.

Abortus u ulozi kontracepcije

Istrazivanja upotrebe abortusa kao kontracepcije i u drugim sredinama skrecu paznju na vise faktora koji ovaj metod kontrole radanja cesto cini racionalnim izborom u poredenju sa savremenom medicinskom kontracepcijom. Na to je jos sedamdesetih godina proslog veka, ukazala Kristin Luker u svom istrazivanju kontraceptivnog ponasanja zena u Kaliforniji (Luker, 1975).

Samo planiranje i proces nabavke kontracepcije, tvrdi Luker, podriva zenin rodni identitet jer ne samo da iznosi na videlo njenu nereproduktivnu seksualnost, vec je cini pragmaticnom u stvarima u kojima se od nje ocekuje da bude romanticna. Planiranje kontracepcije je, zatim, u suprotnosti sa idejom o spontanosti seksualnog cina, a izbor kontracepcije otvara i mogucnost sukoba sa partnerom koji ne zeli da je koristi. Najzad, verovalo se da hormonalna kontracepecija i intrauterini ulozak izlazu zenu zdravstvenim rizicima. Abortus je jednom recju, zakljucuje Luker, bila i u finansijskom (kao povremeni trosak) i u svakom drugom pogledu 'jeftinija, tj. racionalnija opcija (Luker, ibid).

Mada je u Srbiji u to vreme, abortus bio u cisto finansijskom smislu skuplja opcija jer nije bio potpuno pokriven zdravstvenim osiguranjem u svakom drugom pogledu je bio pogodniji, jednostavniji i zahtevao mnogo manje vremena i pripema (Antonovski, 1984-85; Lalovic, 1980; Rasevic, 1993, 2008). Naime, cak i u slucaju visestrukih abortusa, on je bio sporadicna pojava za razliku od medicinske kontracepcije koja zahteva kontinuiranu primenu kao i ceste odlaske lekaru. Za vecinu zena koje su bile zaposlene van kuce i imale jedno ili dvoje dece ovakva procedura je oduzimala suvise dragocenog vremena. Pored toga, komplikovana procedura i veliki broj razlicitih bio-hemijskih analiza prilikom odlucivanja o uvodenju oralne kontracepcije, implicitno su slali poruku da se radi o necemu sto je potencijalno opasno po zdravlje. Time je samo dodatno pojacavano dosta rasireno nepoverenje prema hormonalnoj kontracepiji za koju su mnogi verovali da je stetna i skopcana sa razlicitim, neprijatnim nus pojavama. I pilula i spirala su smatrane opasnim i stetnim po zdravlje zene. Istovremeno, kondom i lokalni kontraceptivi su odbacivani zbog toga sto su smatrani 'neprirodnim' nacinom zastite koji narusava spontanost u seksualnim odnosima (Drezgic, 2010; Rasevic, 1993, 2008).

Ne treba zaboraviti ni efekte rane liberalizacije zakona o abortusu do koje je u Srbiji doslo u vreme jos uvek nedovoljno razvijene medicinske kontracepcije (Rasevic, Sedlecki, 2011) sto je doprinelo njegovoj normalizaciji, tako da kada su se pojavila nova kontraceptivna sredstva parovi nisu bili preterano zainteresovani da eksperimentisu i menjaju vec uspostavljene navike uz pomoc kojih su sasvim uspesno upravljali vlastitom reprodukcijom.

Taj pocetni otpor i negativan stav prema savremenim kontraceptivnim sredstvima su podsticali i sami medicinski radnici, koji je inace trebalo da ih promovisu - njihovi stavovi i kontracpetivne prakse sasvim jasno svedoce o tome. U istrazivanju koje je realizovano 1993. godine na uzorku od 400 zdravstvenih radnika (lekari i medicinske sestre) u Beogradu, 41% anketiranih je imalo iskustva sa abortusom (bilo licno ili indirektno). Interesantno je da je taj procenat medu ginekolozima bio jos visi, 63,5%. Prosecan broj abortusa po ginekologu u ovom istrazivanju bio je 1,30, a kretao se u rasponu izmedu 1.00 i 1.81 abortusa (Ristic, 1994: 29).

Slicni podaci su dobijeni i u istrazivanju koje je sprovedeno 2006. godine na uzorku od 300 ginekologa, clanova Ginekoloske sekcije Srpskog lekarskog drustva. Gotovo dve trecine uzorka je imalo iskustva sa abortusom - svaki cetvrti ispitanik je imao dva abortusa u iskustvu (bilo direktno ili indirektno) (Rasevic, Sedlecki, 2007: 40), a jedna trecina ispitanika izjavljuje da preferira coitus interruptus kao metod kontrole radanja.7

Ovi podaci potvrduju da nivo obrazovanja i informisanosti nisu najznaCajniji cinioci u donosenju odluke o nacinu kontracepcije i kontrole radanja.8 Na osnovu prikazanih podataka iz navedenih istrazivanja moze se pouzdano zakljuciti da su na kontraceptivne prakse anketiranih lekara veci uticaj imale kulturom oblikovane ideje, norme i vrednosti vezane za seksualnost i reprodukciju nego njihovo profesionalno znanje i informisanost. Stavise, njihove interpretacije stecenih profesionalnih znanja i s tim u skladu privatno i profesionalno ponasanje bili su rezultat delovanja sireg socio-kulturnog konteksta.

Deo tog konteksta su bili i dvostruki moralni standardi koji su opstajali uprkos odredenim pomacima do kojih je doslo pod uticajem seksualne revolucije 60ih godina proslog veka koja je podrazumevala seksualno oslobadanje kako muskaraca tako i zena. Patrijarhalni dupli standardi, medutim, nalagali su musku dominaciju i kontrolu u sferi (hetero)seksualnih odnosa zbog cega se veliki broj bracnih parova odlucivao za coitus interruptus kao metodu kontrole radanja kojom 'upravljaju' muskarci. I mada su zene u proseku imale sasvim zadovoljavajuca znanja o dostupnoj medicinskoj kontracepciji (Morokvasic, 1981) vecina nije zelela da ih korsti zato sto im je bilo 'neprirodno' da preuzmu kontrolu nad seksualnoscu i kontracepcijom koja je bila u nadleznosti muskaraca, dok se zenska inicijativa u tom domenu smatrala znakom promiskuiteta (Ibid).

Njazad ali ne i najmanje vazno, abortuse u ranim stadijumima gasatacije, pre nego sto, kako se to govorilo, "plod ozivi"9 zene i parovi cesto konceptualno nisu dozivljavali kao prekid trudnoce vec kao njeno sprecavanje.

Rodna pódela kontraceptivnog rada

Cini se da je za vecinu bracnih parova u Srbiji coitus interruptus imao brojne prednosti u poredenju sa medicinskim sredstvima kontrole radanja, te da je abortus sluzio kao relativno jednostavna, sigurna i bezbedna rezervna opcija. Prednost prekinutog snosaja ogleda se u tome sto ne zahteva nikakve posebne pripreme, sto je bezbedan i sto nema finansijskih izdataka. Ono sto ovaj metod podrazumeva jesu bliskost i saradnja izmedu partnera i stoga simbolizuje poverenje i posvecenost vezi. Tajna njegove popularnost je i u tome sto se smatra 'prirodnim' metodom koji ne narusava spontanost seksualnog cina. Najzad, ovaj metod reprodukuje i ucvrscuje postojece, 'prirodne' rodne odnose i 'prirodnu' podelu (kontracepetivnog) rada izmedu zena i muskaraca.

Lin Fenel (Lyn Fennell) uocva da u svakoj rodno organizovanoj podela rada kad se zenama i muskarcima propisuju konkretni zadaci koje treba da obavljaju u odredenim situacijama, postoji implicitna pretpostavka (koju prihvataju i zene i muskarci) da sama pripadnost odredenoj rodnoj kategoriji garantuje kompetentnost i strucnost u obavljanju tih zadataka. S obzirom da (ne)obavljanje propisanih duznosti u okviru specificne rodne podele rada moze da ucvrsti ili potkopa rodni idenitet, tj. dozivljaj vlastite muskosti i zenskosti (Fennell, 2011: 499), te da je kontracepcija tokom druge polovine dvadesetog veka u Srbiji bila u 'nadleznosti' muskaraca, od zena se ocekivalo da joj ne budu ni na koji nacin vicne kako ne bi dovele u pitanje svoj vlastiti i ugrozile partnerov rodni identitet. Prihvatajuci pasivnu, podredenu, ulogu u kontraceptivnom odlucivanju zene su se ponasale primereno rodnoj podeli rada i na taj nacin doprinosile ucvrscivanju kako vlastitog tako i muzevljevog rodnog identiteta (Drezgic, 2010).

Istovremeno, u strucnoj (medicinskoj i demografskoj) literaturi nikada se nije postavljalo pitanje da li muskarci poseduju i kako sticu potrebna znanja koja bi omogucila potpuno pravilnu i efikasniju upotrebu coitus interruptus-a, vec se polazilo od pretpostavke da je metod sam po sebi nepouzdan iako postoje podaci koji sugerisu da je pri pravilnoj upotrebi ovaj metod samo malo manje pouzdan od kondoma. Naime, kontraceptivna greska pri potpuno pravilnoj upotrebi kondoma iznosi 2% a kod pravilne upotrebe kontraceptivna greska kondoma je 17%. Za coitus interruptus kontraceptivna greska iznosi 4% kod potpuno pravilne upotrebe a 18% kod pravilne upotrebe. Ili, drugacije izrazeno, pri doslednoj primeni coitus interruptus-a, jedna trudnoca se dogodi u proseku jednom u pet godina. (Jones et.al. 2009: 407; Rogow and Horowitz, 1995; Russo and Nelson, 2006; Santaw, 1995).10

Podaci dobijeni na osnovu dubinskih intervjua sa zenama za potrebe istrazivanja radenog u Beogradu (Drezgic, 2010) nisu jednoznacni u pogledu pouzdanosti bihejvioralnih metoda. Neke od intervjuisanih zena su se godinama oslanjale na ove metode bez neplaniranih trudnoca, dok su druge vise puta morale da prekidaju trudnocu do koje je doslo zbog kontraceptivne greske. Nekolicina njih je tvrdila da je metod sam po sebi pouzdan, a da su povremene neplanirane trudnoce bile rezultat muzevljeve slucajne nepaznje. Sve u svemu, ovi podaci mogu posluziti kao blaga potpora teze da bihejvioralni metodi mogu biti mnogo pouzdaniji nego sto se to obicno misli i nego sto se stice utisak na osnovu statistickih podataka o broju abortusa Srbiji.

Za bracne parove, dakle, coitus interruptus je bio najpozeljniji metod kontrole radanja cak i onda kada se pokazivao nepouzdanim. Prekid trudnoce koji je je smatran legitimnim metodom, retko je bio i najpozeljniji metod, a kao sto je pokazano ranije u tekstu imao je i dosta ambivalentan status na svim nivoima drustvene organizacije. Ipak, abortus je bio od vitalnog znacaja u procesu donosenja reproduktivnih odluka i u postizanju zeljenog broja dece tokom druge polovine dvadesetog veka u Srbiji. Bracni parovi su se najcesce oslanjali na manje pouzdane, bihejvioralne metode kontrole radanja znajuci da se nezeljena trudnoca, ukoliko do nje dode, moze relativno lako i bezbedno prekinuti.

Izlazuci se riziku da povremeno neplanirano zatrudne, zene su pravile sasvim logican i racionalan izbor koji im je omogucavao da postignu zeljeni broj dece i da pritom ocuvaju propisane rodne uloge u braku. Najzad, kako navodi Sekulic, "seksualni odnos koji nije u potpunosti zasticen od zaceca" barem potencijalno ostaje u okvirima pro-kreacije kao, shodno tradicionalom i hriscanskom nasledu, jedino dozvoljenom obliku bracne seksualnosti (Sekulic, 2015: 63).

U predbracnim i/ili vanbracim seksualnim odnosima koji su jasno odvojeni od pro-kreacije, vazila su druga pravila i drugacija rodna podela kontraceptivnog rada. Ako se od zene u braku ocekivalo da bude 'neuka' i pasivna po pitanju seksualnosti i kontracepcije, u predbracnim i vanbracnim vezama su ocekivanja bila upravo suprotna te je ona smatrana odgovornom za sprecavanje zaceca i krivcem ukoliko do zaceca dode.

Kontraceptivno ponasanje kao i rodna podela kontraceptivnog rada sredinom proslog veka bili su oblikovani drustvenim i kulturnim kontekstom na nekoliko nivoa drustvene organizacije i cesto su sluzili ciljevima koji nisu bili u direktnoj vezi sa kontrolom radanja.

Tako je, na primer, zvanicna drzavna ideologija promovisala ideal male porodice koja je simbolizovala progres, modernost i racionalno planiranje. Na cisto ideoloskom planu, dakle, modernom, progresivnom, socijalistickom, smatrana je samo mala porodica. Pored toga, drustveni procesi vezani za industrijalizaciju i urbanizaciju su takode doprineli uspostavljanju modela male, nuklearne porodice i stvorili potrebu kontrole radanja.

Medu znacajnije cinioce snizavaja fertiliteta ubraja se nedostatak stanova u gradovima kao i uvodenje jedinstvenog naslednog prava za musku i zensu decu u ruralnim krajevima. Tome treba dodati i transformaciju instrumentalne u psiholosku vrednost dece za roditelje, kao i visok nivo ucesca zena u radnoj snazi u kontekstu nejednake podela rada u domenu brige o deci koja je bila gotovo u potpunosti prepustena zenama.

Zakljucna razmatranja

Rezultati najnovijih istrazivanja govore da su u Srbiji 'prirodni', bihejvioralni metodi kontrole radanja i dalje popularniji od medicinskih metoda (Antic et.al. 2013a; Rasevic, 2008; Rasevic, Sedlecki, 2007, 2011). I zene i muskarci jos uvek pokazuju dosta snazan otpor prema medicinskoj kontracepciji a narocito prema hormonskim sredstvima (Key Factors, 2012).11 Otpor prema oralnoj kontracepciji je zapravo u porastu o cemu govori i podatak da je izmedu 1981. i 2000. godine doslo do pada u koriscenju oralne kontracepcije od 28% zena u maloj grupi od 16% korisnika medicinske kontracepcije, na 5,4% zena u nesto vecoj grupi od 23% korisnika medicinske kontracepcije u istrazivanju koje je realizovano 2000. godine.12

Negativna propaganda kojoj je, s pravom ili ne, izlozena upotreba hormonskih sredstava u medicini od kraja dvadesetog veka, u globalnim razmerama, svakako je dodatno pojacala vec dosta snazan otpor prema oralnoj kontracepciji u Srbiji. Pored toga, podaci iz 1981. godine verovatno reflekuju neposredniji uticaj seksualne revolucije iz 60ih godina proslog veka koja je donela znacajne promene u seksulnom moralu generacija rodenih neposredno nakon Drugog svetskog rata. Segmenti tih generacija su bili i pod dosta snaznim uticajem feministickog pokreta 70ih godina proslog veka, koji je izmedu ostalog promovisao reproduktivnu autonomiju zena. Imajuci sve to u vidu, moze se reci da je 16% ispitanica koje su 1981. godine koristile medicinsku kontracepciju predstavljalo neku vrstu revolucionara a da onih 28% medu njima koje su koristile hormonsku kontracepciju pripada 'revolucionarnoj kontraceptivnoj avangardi.

Promena do koje je doslo tokom dvadeset godina koliko razdvaja ova dva istrazivanja moze se posmatrati, izmedu ostalog, i kao posledica ideoloskih promena - opadanje uticaja radikalnog feminizma je tako doprinelo smanjenju 'avangardne grupe' medu revolucionarima kontracepcije tj. broja onih zena koje se odlucuju da koriste hormonsku kontracepciju. Istovremeno, pojacano prisustvo konzervativnih ideologija koje su dobile zamah krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih godina proslog veka doprinelo je preoblikovanju stavova 0 abortusu kao i nacina na koji zene dozivljavaju iskustvo abortusa a da se kontraceptivne prakse zapravo nisu radikalno promenile.

Kao sto je vec pomenuto, u Srbiji i dalje dominira model u kome se bracni parovi najcesce oslanjaju na bihejvioralne metode kontrole radanja koje relativno cesto dovode do neplaniranih i/ili nezeljenih trudnoca koje se zavrsavaju abortusom te je broj abortusa u Srbiji i dalje visok, ali pouzdanih i preciznih podataka o njihovom broju i stopama nema nakon 1989.13

Kad je rec o stavovima o abortusu doslo je do znacajnih medugeneracijskih razlika u tom smislu. Rezultati istrazivanja koje su realizovale 2ene u crnom 2006. godine na reprezentativnom uzorku zena u Srbiji pokazuju da zene mladih generacija mnogo cesce ne odobravaju abortus cak i onda kada je trudnoca posledica silovanja (navedeno u Stevanovic, 2012: 88, n.7). Ovi nalazi su potvrdeni i u anketnom istrazivanju o religijskim, moralnim i drustveno-politickim vrednostima studentske populacije koje je realizovano 2012. U ovom istrazivanju 31,8% ispitanih studenata izjavljuje da je abortus uvek neprihvatljiv, a njih 19,7% da je uglavnom neprihvatljiv (Bajovic, 2013: 234). Najzad sadrzaj dubinskih intervjua radenih sa zenama starosti 18-55 godina na teritoriji Beograda za potrebe istrazivanja "Politike roditeljstva", otkriva da je iskustvo abortusa, za vecinu intervjuisanih, skopcano sa snaznim osecajem krivice, da one osuduju abortus, smatraju da je mogao biti izbegnut, ali istovremeno naglasavaju da je to bila najbolja odluka koju su donele u datom trenutku (Sekulic, 2015: 72). Dakle, iako se individualni dozivljaj abortusa znacajno promenio u poredenju sa ranijim periodom, stav o njegovoj zakonskoj regulativi je ostao nepromenjen 1 "pretezno pragmatican" (Sekulic, 2015: 76). Sami narativi kojima zene opisuju vlastita iskustva abortusa su, medutim, snazno obojeni religijskim diskursima koji abortus povezuju sa grehom, proizvodeci tako i osecaj krivice i kolektivnu osudu (Drezgic, 2010).

Sve do sada receno sugerise da su brojne dimenzije reproduktivnog ponasanja muskaraca i zena u Srbiji i dalje neistrazene. Na primer, vise je nego neobicno imajuci u vidu ulogu koju muskarci imaju u donosenju kontraceptivnih odluka i u samim praksama da se postojecim istrazivanjima ispituju iskljucivo misljenja i stavovi zena. Sve sto znamo o muskoj perspektivi u vezi sa kontracepcijom predstavlja posredne informacije dobijene od zena ili izvedene iz intervjua sa zenama. Nedostaju nam neposredovane informacije ne samo o stavovima i misljenju muskaraca vec i o njihovom poznavanju dostupnih kontraceptivnih tehnika, ukljucujuci i coitus interruptus. Nedostaju nam i dublji uvidi u znacenja koje ovaj metod ima za muskarce, a trebalo bi rasvetliti i zasto je u praksi, sudeci po broju abortusa, tj. nezeljenih i neplaniranih trudnoca, mnogo manje pouzdan nego sto bi po gore opisanom modelu kontraceptivne greske pri pravilnoj i potpuno pravilnoj primeni mogao da bude. Drugim recima, ostaje neistrazeno da li coitus interruptus sam ili u kombinaciji sa drugim bihejvioralnim metodama moze postati pouzaniji u praksi s obzirom da za bracne parove i parove u stabilnoj vezi pokazuje niz drugih prednosti u poredenju sa savremenom medicinskom kontracepcijom.

Footnote

2 Ovaj rad je realizovan u okviru projekta 41004 koji finansira Ministarstvo za prosvetu i nauku Republike Srbije u okvidu programa Integrisanih i interdisciplinarnih istrazivanja.

3U okviru Evropske unije, savremenu, medicinsku kontracepciju najvise koriste zene u Velikoj Britaniji (89%) i Portugaliji (84%) (UNFPA, 2012).

4Vise o politickim sporovima povodom diferencijalnih stopa radanja i rasta stanovnistva medu pripadnicima razlicitih nacionalih grupacija videti u Drezgic, 2010.

5Najveca promena se dogodila u Madarskoj gde je oralna kontracepcija uvedena 1966. Do te godine, naime, ni pilula ni intrauterini ulozak nisu uopste bili u upotrebi, a vec 1977. godine 70% zena u Madarskoj je koristilo jedan od ova dva metoda (Frejka, 1983: 516). Madarska je, inace imala jedan od restriktivnijih zakona o abortusu u poredenju sa ostatkom Centralne i Istocne Evrope u to vreme (Stenvoll, 2008:35, n.4).

6Vise o tome u Drezgic, 2010.

7 Na drugom mestu je bio kondom (24% ispitanika), pa spirala (23%). Oralna kontracepcija je bila na cetvrtom mestu sa 10% od uzorka (Rasevic, Sedlecki, 2007: 37).

8 Autorke ovog istrazivanja isticu da su ginekolozi iskazali poprilicno konzervativne poglede na oralnu kontracepciju i 'spiralu, kao i da su se u radu rukovodili zastarelim procedurama koje odstupaju od najnovijih preporuka SZO za uvodenje oralne kontracepcije (Ibid, str. 40).

9 Verovalo se da je to onaj trenutak kada zena po prvi put oseti pokrete fetusa.

10 Neka istrazivanja ukazuju da u heteroseksualnim odnosima, prekinut snosaj smanjuje rizik od prenosenja HIV-a i nekih polnih bolesti (Rogow amd Horowitz, 1995: 148; Russo and Nelson, 2006: 191).

11 Istrazivanje koje su sproveli Fond za stanovnistvo UN i Medunarodni fond za planirano roditeljstvo (Key Factors, 2012) je jedno od retkih, ako ne i jedino istrazivanje o kontraceptivnom ponasanju koje je obuhvatilo i muskarce s kojima su radeni intervjui i fokus grupe. Interesantno je da su tako dobijeni podaci potvrdili ranije uvide, dobijene na osnovu intervjua sa zenama (Morokvasic, 1981, Drezgic, 2005) o znacaju coitus interrupstus-a za muski rodni identitet, kao i za dozivljaj vlastite virilnosti i kontrole u seksualnim odnosima.

12 Anketno istrazivanje iz 1981. realizovano je na reprezentativnom uzorku od 2147 zena uzrasta 16 do 60 godina (Sulovic, Ljubic, 2002: 248). Podaci za 2000. godinu zasnovani su na intervjuima na reprezentativnom uzorku od 2347 zena starosti 20 do 44 godina (Antic, Ljiljana, et.al. 2013a).

13Vise o tome vidi u Rasevic, 2008, Rasevic Sedlecki, 2011, 2011a.

References

Literatura

Antic, Ljiljana, Dejana Vukovic. Dragan Antic, Dragana Radovanovic, Vladimir Kaluderovic. 2013. Sociodemografske razlike kod korisnica prirodnih metoda kontracepcije u Srbiji. Timocki medicinski glasnik, Vol. 37 (4): 205-213.

Antic, Ljiljana. Djikanovic B., Vukovic D. 2013a. Family Planning among Women in Urban and Rural Areas in Serbia. Srpski arhiv celokupnog lekarstva, 141, 11-12: 794-799.

Antonovski, Ljubomir: Reproduktivno ponasanje urbane populacije zena doslih na kliniku radi artificijelnog abortusa. 1984-85. Demografija vosl. XXII, XXIII, 1- 4:74-91.

Bajovic, Tijana. 2013. Postkonfliktna demokratija: politicka kultura studenata u Srbiji, u: Blagojevic, Mirko, Jelena Jablanov Maksimovic, Tijana Bajovic (ur.) (Post)sekularni obrt: religijske, moralne i drustveno-politicke vrednosti studenata u Srbiji. Beograd: Institut za filozofiju i drustvenu teoriju (Centar za religijske studije), Fondacija Konrad Adenauer, Centar za evropske studije, str. 199-252.

Besemeres, John F. 1980. Socialist Population Politics: The Political Implications of Demographic Trends in the USSR and Eastern Europe. New York: Armonk,

Blagojevic, Marina. 1997. Roditeljstvo i fertilitet - Srbija 90ih. Beograd: Filozofski fakultet. Institut za socioloska istrazivanja.

Drezgic Rada. 2010. Policies and Practices of Birth Control under the State Socialism. The History of the Family, 15 (2): 191-205.

Drezgic Rada. 2005. The Politics of Abortion and Contraception. Sociologija, Vol. XLVI br. 2: 97-114 .

Fennell, J. Lyn: Men's and Women's Roles in Contraceptive Decision Making. Gender and Society. Vol. 25 No. 4, August 2011, pp. 496-521.

Frejka, Tomas. 2008. Birth regulation in Europe: Completing the contraceptive revolution Demographic Research. Vol. 17, article 5: 73-84. www. demographic-research.org/Volumes/Vol19/5/ (pristupljeno, 7. marta 2015).

Frejka, Tomas. 1983. Induced Abortion and Fertility: A Quarter Century of Experience in Eastern Europe. Population and Development Review, vol. 9, (3): 494-520.

Gudac-Dodic, Vera. 2007. 2ena u Socijalizmu: sfera privatnositi, u: Milan Ristovic (ur.) Privatni zivot kod Srba u dvadesetom veku. Beograd: Clio.

Heitlinger, Alena. 1987. Reproduction, medicine and the socialist state. London: Macmillan Johnson-Hans, Jeniffer. 2002. On the Modernity of Traditional Contraception: Time and the Social Context of Modernity. Population and Development Review. 28 (2): 229-249.

Jones, Rachel K., J. Fennell, J. A. Higgins, K. Blanchard. 2009. Better than nothing or savvy risk-reduction practice? The importance of withdrawal. Contraception 79: 407-410.

Kapor-Stanulovic, Nila, David, Henry P. 1999. Former Yugoslavia and Successor States, u: David, H.P (ur.) From Abortion to Contraception: Resources to Public Policies and Reproductive Behavior in Central and Eastern Europe from 1917 to the Present. Westport (Ct): Greenwood Press.

Key Factors Influencing Contraceptive Use in Eastern Europe and Central Asia: Executive Summary. 2012. IPPF European Network Regional Office (IPPF ENRO) and UNFPA Eastern Europe and Central Asia Regional Office (UNFPA EECARO), (http://countryoffice.unfpa.org/kazakhstan/drive/Rep_ Keyfactorsinflcontractusein7ctries_Dec2012.pdf., accessed on May 15, 2014)

Lalovic, M. 1980. "Birth Control by Means of Abortion", u: D. Breznik (ur.) Fertility and Family Planning in Yugoslavia. Beograd: Institute of Social Sciences, Demographic Research Center, pp. 209-223.

Luker, Kristin. 1975. Taking Chances and the Decision not to Contracept. Berkeley: University of California Press.

Morokvasic, Mirjana 1981. "Sexuality and Control of Procreation", u: K. Young, K. Wolkowitz, R.McCullagh. Of Marriage and the Market: women's subordination in international perspective, CSE Books str. 127-141.

Pavicevic, Aleksandra. 2007. Bracni i porodicni zivot - drustvena politika i procesi transformacije, u: Ristovic, Milan (ur.) Privatni zivot u Srba u dvadesetom veku. Beograd: Clio, str. 59-74.

Pavicevic, Aleksandra. 2005 Identitet etnologije i (ne)ostvarenost antropologije, u: D. Radojcic, Lj. Gavrilovic (ur.) Etnologija i antropologija, stanje i Perspektive, Etnografski institute SANU, str. 163-172.

Paxon, Heather. 2002. Rationalizing sex: family planning and making of modern lovers in urban Greece. American Ethnologist 29 (2): 307-334.

Rasevic, Mirjana. 1993. Ka razumevanju abortusa u Srbiji. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Institut drustvenih nauka, Centar za demografska istrazivanja.

Rasevic, Mirjana. 2008. Serbia: Transition from Abortion to Contraception or Not? Socioloski pregled, XLII (3): 295-205.

Rasevic, Mirjana, K. Sedlecki. 2007. Ginekolozi i abortusno pitanje u Srbiji. Stanovnistvo, vol. 45, br. 1: 33-45.

Rasevic, Mirjana, K. Sedlecki. 2011. Pitanje postojanja abortusne kutlure u Srbiji. Stanovnistvo, vol. 49 (1): 1- 17.

Rasevic, Mirjana, K. Sedlecki. 2011a. Da li je realno ocekivati promene u modelu planiranja porodice u Srbiji u neposrednoj buducnosti. Srpska politicka misao. vol. 34 (4): 257-275.

Ristic, Jasna. 1994. Zdravstveni radnici i planiranje porodice. Stanovnistvo. X, br.. 3-4: 27-54.

Rogow D, Horowitz S. 1995. Withdrawal: a review of the literature and an agenda for research, Studies in Family Planning, 26(3): 140 -153.

Russo, Jennefer A., Anita L. Nelson, 2006, behavioral Methods of Contraception in: Shoupe, Donna, Siri Kjos. (eds.) TheHandbook of Contraception: A Guide for Practical Management, Springer, pp 179-194.

Santow, Gigi. 1995. Coitus Interrupts and Control of Natural Fertility. Population Studies, vol. 49. no. 1: 19-43.

Schneider, Jane C. Peter T Schneider. 1996. Festival of the Poor: Fertility Decline and the Ideology of Class in Sicily 1860-1980. Tucson: University of Arizona Press.

Sekulic, Nada. 2015. Vrline neznanja - o reproduktivnosti i seksualnosti zena, u: Isidora Jaric (ur.) Politike roditeljstva: iskustva, diskursi, institucionane prakse. Beograd: Sociolosko udruzenje Srbije i Crne Gore, Institut za socioloska istrazivanja, Univerzitet u Beogradu, str. 57-81.

Sentie, Milica. 1980. Contraception and its Demographic Aspects, u: Dusan Breznik (ur.) Fertility and Family Planning in Yugoslavia. Beograd: Institut drustvenih nauka, cntar za demografska istrazivanja, str. 195-209.

Spasovski, Milena, D. Santic, O. Radovanovic. 2012. Istorijske etape u tranziciji prirodnog obnavljanja stanovnistva Srbije. Glasnik srpskog geografskog drustva, vol XCII, br. 2: 23-60.

Stenvoll, Dag. 2008. Contraception, Abortion and State Socialism: Categories in Birth Control Discourses and Policies. Kansai University Review of Law and Politics. No. 28: 32-49.

Stevanovic Jasmina. 2012. Reproduktivna prava u Srbiji, u: Adrijana Zaharijevic (ur.) Neko je rekao Feminizam, Beograd: Heinrich Böll Stiftung, Regionalna kancelarija za Jugoistocnu Evropu.

Stloukal, L (1999): 'Understanding the "Abortion Culture" in Central and Eastern Europe', u: H. David (ur.): From Abortion to Contraception. Westport (Ct): Greenwood Press, 23-39.

Sulovic, Vojin, Aleksandar Ljubic. 2002. Medicinski i drugi cinioci reprodukcije u Srbiji. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, vol. 130 (7-8): 247-250.

United Nations Population Fund (UNFPA). 2012. State of the world population report. www.popline.org/node/581507#sthash.S0iBtaW4.dpuf

UNICEF. 2010. Visestruki pokazatelji stanja i polozaja zena i dece u Srbiji