Content area
Приступ истраживању српске музичке прошлости може бити вишеструк, а један од њих је проучавање написа о музици. Они се могу анализирати кроз призму културног и уметничког живота средине у којој настају, имајућу у виду временско раздобље које их окружује. У овој дисертацији фокус је на доприносима које је нашој уметничкој средини својим текстовима пружио један од најзначајнијих музичких писаца, а по образовању теолог, политиколог, правник и композитор Петар Бингулац.
Иако је готово две деценије свог радног века посветио дипломатској служби (1925- 1945), он се у том периоду бавио и музиком, односно писаним дискурсом о њој. Након 1945. године, потпуно се окренуо позиву музичког писца, бавећи се паралелно и педагошким радом прво као ванредни, а затим и редовни професор на Музичкој академији у Београду (данас Факултет музичке уметности) где је држао наставу из предмета аналитичка хармонија, познавање хорске литературе и музички облици.
Његова делатност као музичког писца започета је 1927. године када почиње да објављује своје прве критике концерата и оперских представа у часопису Мисао, а затим и у Политици, музичким часописима Звук и Гласник музичког друштва Станковић. Након Другог светског рата, његова делатност у потпуности је усмерена ка писању о музици, те сарађује са све већим бројем стручно-музичких публикација међу којима се истичу Музика, Звук, Про музика, Савремени акорди, Југославенски радиои други. У овом периоду готово да више не пише музичке критике већ се окреће писању есеја и студија и постаје предани сарадник Радио Београда за чије ће емисије написати велики број текстова.
У овом раду предмет истраживања је критичка анализа целокупног музиколошког наслеђа Петра Бингулца из угла критичко-аналитичке интерпретације. Циљ је првенствено да се попише и класификује његова укупна доступна писана заоставштина, да би се потом приступило жанровском одређивању његових написа. У раду ће бити позиционирана и ауторова улога у српској југословенској музикологији.
Једна од првих хипотеза која је постављена у овом раду односи се на чињеницу да се у Бингулчевом дискурсу увиђа често прожимање говорне и писане речи, што не изненађује с обзиром на то да је он био француски ђак. С тим у вези, у његовим написима тежи се концизном формулисању текста, јасном логиком излагања као и стручности и професионализму. Бингулац је аутор који сваком проблему који анализира пружа адекватан контекст, исказујући се као критичар који без устручавања даје критички суд о делу, аутору или извођачу. С друге стране у својим есејима у којима посматра одређени жанр или једно дело, он се исказује као аутор који аналитички промишља дело посматрајући га у контексту поетике његовог аутора. Поред тога, у његовом музиколошком наслеђу истичу се и аналитичка виђења, односно прикази композиција, од којих је о појединима Бингулац писао први, а о одређеним, за то време и једини.
С обзиром на постављене хипотезе, предмет и циљеве истраживања, овај рад требало би да покаже на који начин Бингулац ствара на основу већ створеног и како креира стваралачки идентитет једног композитора. У српској музикологији постоје комплексна тумачења написа о музици, те ће истраживање у овом докторском раду допунити та виђења, али и понудити иновативно и интердисциплинарно интерпретирање једног важног музиколошког феномена као што је музичка критика и есејистика.