Петар Ii Петровић Његош У Српској Критичкој Мисли XX Века (Николаја Велимировића Исидоре Секулић Ива Андрића и Милована Ђиласа)

Abstract

Циљ овог истраживања јесте сагледавање разноликих видова проучавања живота и дела Владике Петра II Петровића Његоша из угла Николаја Велимировића, Исидоре Секулић, Ива Андрића и Милована Ђиласа.

Применом књижевно-теоријских, књижевно-историјских, теолошко-апологетских, антрополошких метода уз ослањање на сазнања из историје, географије, социологије, психологије, теологије, настојали смо да на основу анализовања четири најважнија или најинтригантнија (по нама) његошолога из, да кажемо прве половине XX века, склопимо један вишедимензионални антрополошки увид у личност и дело Његошево.

У овом раду полазимо од главне хипотезе да је Његошево дело аутохтоно, вишеслојно и универзално, те се његово тумачење (у смислу „отвореног дела“ по постулатима Умберта Ека), чини једнако изазовним за различите ауторе, епохе и друштвене конотације.

Наиме, сваки од горе набројаних аутора пише значајну студију о ВладициЊегошу, из свог домена, из области коју најбоље познаје и која га највишеобавезује.

У овом раду најпре ћемо у поглављу Николај Велимировић и Његошанализовати студију „Религија Његошева“ Николаја Велимировића. Међумалобројним тумачима који су Његоша тумачили на основу њега самог и наоснову његових дела, посебно место заузима њему, духом и вером, сродни СветиВладика Николај. То ће уједно бити и прво поглавље ове студије. Значајно је рећида је, у време писања ове књиге, млади јеромонах Николај већ имао одбрањенедве докторске дисертације у Берну и Женеви. Он о Владици Његошу пише најпреи највише као о свештеномонаху, о владици, где млади Николај апологетскипоказује и доказује Његошеву религиозност и специфичност његовог учења истваралаштва.

У другом поглављу Исидора Секулић и Његош, анализовању њеногпроучавања приступићемо осврнувши се на свеукупни њен рад и дело, нарочитона њене есеје који су претходили писању самe студије, монографије о Његошу.

Како је њен приступ Његошу, његовом делу, значајно различит одприступа Николаја Велимировића, њој ћемо као књижевници и аутору бројнихкњига, есеја и дневних књижевних критика, прићи са тежњом да уместоаналитичке, тачније методе ред по ред, покушамо да синтетизујемо ононајзначајније што је ауторка о Његошу блиставо, вољно, са дубоком оданошћу,стилски изврсно и написала.

Значајно је истаћи да Исидора Секулић пише своју књигу о Његошу вишекао уметник и критичар, него као научник, историчар и филолог. Она ту није напрвом месту ни културни историчар, ни критичар књижевности, ни књижевнимислилац. Њена књига посебно говори да генију поезије, мисли, слободе и борбеза слободу, не може подарити критичко дело, него књигу „дубоке оданости“ изаноса, а не само критичког разматрања.

Она је, дакле, написала монографију о Његошу помоћу докумената, али ислободним лирским домишљањем, евоцирањем животног пута човека, песника,владара и владике Петра II Петровића Његоша.

У трећем поглављу Иво Андрић и Његош, у Андрићевим есејима Његош јеносилац најдубље духовно-историјске мисли и осећања српског православногнарода, његове најдубље философије живота и опстанка у сталној опасности,окруженом непријатељима, али и у окриљу Божијем, која је утемељена наКосовском завету, на философији Косовског боја за крст часни и слободу златну.Код Андрића, Његош није само господар, и још мање владика, већ више песникпророк мисли о будућности свога народа, о његовој историјској судбини, оСрпству у Црној Гори, о Црногорцима као бранитељима и јединим слободнимприпадницима српског народа у то доба, о њиховом јунаштву, али и о чојству.

У овом делу, потребно је било назначити колико су и како Андрићеви есејисвојом специфичном формом и филигрански изабраним углом посматрања, ињегови јавни наступи о годишњицама Његошевим, допринели богатојистраживачкој литератури о Његошу. Затим колико је углед самога Ива Андрића,помогао и другим писцима да у послератном времену, могу с правом имати,високо мишљење о Његошу и његовом раду, јер је Андрић у више навратанагласио и написао да му је Његош вазда био духовни оријентир и путоказ.

И, најзад, у четвртом поглављу Милован Ђилас и Његош, Милован Ђилас усвоје две књиге тумачи Његошеву личност и дело. Ту најпре имамо тумачење„Легенде о Његошу“ у којој је приступ тумачењу Његоша и његовог дела изначаја, писан са дијалектичко материјалистичких и марксистичких позиција.Потом пратимо преокрет, катарзично прочишћење, да кажемо интелектуално идушевно ослобађење ума и срца аутора, само неколико година касније. Нашавшисе у сасвим другим (тешким, затворским) животним околностима, Ђилас пишеједну поштену, паметну монографију о Његошу, угледајући се и позивајући наауторе и тумаче Његошевог дела, које је претходно, највише могуће повредио ипокушао да унизи (првенствено Исидору Секулић и Николаја Велимировића).

Потребно је било и о овим књигама сведочити и њих анализовати, да би сепостигла равнотежа. И као да се и до ње и дошло, слушањем, ишчитавањем,дискретним коментарисањем.

Ово тумачење је од самог почетка морало да изађе из теорије из науке окњижевности и науке о језику и да се сретне и широм отвори очи предтеологијом, историјом, психологијом, географијом, антропологијом...

Alternate abstract:

The aim of this research is to perceive different aspects of studying the life and works of Prince-Bishop Petar II Petrović-Njegoš from the point of view of Nikolaj Velimirović, Isidora Sekulić, Ivo Andrić and Milovan Đilas.

Applying the literary-theoretical, literary-historical, theological-apologetic and anthropological methods, together with the knowledge of history, geography, sociology, psychology, theology, we analysed four most important and most intriguing (according to us) authors who write about Njegoš from the first half of the 20^thcentury and in that way have a multidimensional anthropological insight into the personality and works of Njegoš.

Namely, all of the above stated authors have a significant study about Prince- Bishop Njegoš, and each of the authors writes from his/her own perspective and from the field he/she knows best and the field which carries the greatest responsibility.

First of all, in the chapterNikolaj Velimirović and Njegoš, The Religion of Njegoš" the study written by Nikolaj Velimirović will be analysed. Among the few who have interpreted Njegoš, bearing in mind his personality and his works, Saint Bishop Nikolaj, close to Njegoš in spirit and religion, holds a special place; this will be the first chapter of this study. It is important to say that, while writing this book, young hieromonk Nikolaj had already had two doctoral theses in Berne and Geneva. He mainly refers to Prince-Bishop Njegoš as a priestmonk, a bishop, where young Nikolaj describes and proves, in an apologetic manner, the religion and uniqueness of Njegoš's doctrine and creativity.

In the second chapter Isidora Sekulić and Njegoś, we will use an approach which gives us more freedom while analysing her works, especially her essays written prior to the study itself-Njegoš monograph.

Since her approach to Njegoš and his works, considerably differs from the approach of Nikolaj Velimirović, we will also approach her, as a writer and author of numerous books, essays and daily literary reviews, with more freedom, with the intention not to use the analytical line by line method, but to synthesise the most important parts written about Njegoš, parts which the author wrote brilliantly, willingly, with deep devotion and elegant style.

It is significant to emphasise that Isidora Sekulić writes her book about Njegos more as an artist and a reviewer and less as a scientist, historian or philologist. She doesn't present herself mainly as a cultural historian, literary reviewer or literary thinker. Most of all, her book conveys a message that one cannot give a review but a book of deep devotion" and enthusiasm to a genius of poetry, thought, freedom and struggle for freedom.

Therefore, she decides to analyse the personality of Bishop Nikolaj and takes it as a source of his literature. That is way she talks about his background, about the Petrović family, about his boyhood days, about his appearance, gradually reaching the age when he writes three of his most important works.

Apart from the opening lines, she also has the closing lines where she states that the book about the Mountain Wreathshould have been a part of the second volume, but that book has been permanently lost.

She, therefore, writes a Njegoš monograph relying on documents but also adding her own lyrical thinking, reflecting on the life path of a man, poet, ruler and bishop, a path of Prince-Bishop Petar II Petrović-Njegoš,

In the third chapter Ivo Andrić and Njegoš, in essays written by Andric, Njegoš is the centre and basis for the deepest spiritual-historical thoughts and feelings of the Serbian Orthodox people and its deepest philosophy of life and survival under the constant threats, surrounded by the enemies and at the same time under the aegis of God's mercy, which has its roots in the Kosovo pledge, in the philosophy of the Battle of Kosovo, the battle of national honour and great freedom. Andric in his books doesn't depict Njegoš not only as a master, let alone a bishop, but as a poet-prophet of the future of his people and its historical faith, of the Serbian people in Montenegro, of the people of Montenegro who are described as guardians and the only free members of the Serbian people at that time, about both their Spartan humanity and bravery.

In this part of the work, it is necessary to notice how specific the essays written by Andric are, specific in their form and carefully chosen perspective; also, his public appearances in the honour of Njegoš jubilees contributed to the rich research references about Njegoš. Then, to what extent did the reputation of Ivo Andrić encourage other writers in the postwar period to think highly of Njegoš and his works since Ivo Andrić wrote many times that Njegoš was his spiritual guide.

Finally, in the fourth chapter, Milovan Đilas and Njegoš, Milovan Đilas analyses the life and works on Njegoš in the two of his books. First of all, there we can find the interpretation of The legend of Njegoš", which was written in a completely different language style, where we have an interpretation of the importance of Njegoš and his works written from different dialectical-materialistic and Marxian positions. After that, we witness a twist, a catharsis, a spiritual liberation of both the mind and the heart of the author only a few years later. Finding himself in a completely different (more difficult, jail) life circumstances, Dilas writes an objective, smart monograph of Njegoš, and while doing that he relies and refers to the authors he previously tries to hurt and degrade (referring to Isidora Sekulić and Nikolaj Velimirović).

It was necessary to analyse the books to reach the balance. And to get there, one has to listen, read, and comment quietly.

From the very beginning, this interpretation had to go beyond the theory of literature, syntax, phonetics, literary poetics, literary review, that is to say beyond the literary science and language science, and had to embrace the theology, history, psychology, geography, anthropology.