Писање Као Прекршај: Критика Културе Доминације у Драмском Стваралаштву Наоми Волас

Abstract

Докторска дисертација Писање као прекршај: критика културе доминације у драмском стваралаштву Наоми Волас истражује значај ове америчке списатељице на два начина: прати везе које Воласова наводи са правцима феминистичке критике којој припада Бел Хукс (bell hooks) и са постколонијалним студијама нове генерације афроамеричких историчара чији је истакнути представник Робин Кели (Robin D. G. Kelley), и повезује увиде из ових и сродних дисциплина (археологије, психологије, антропологије, итд.) са студијом Ријане Ајслер (Riane Eisler) Путир и оштрица: наша историја, наша будућност (The Chalice and the Blade: Our History, Our Future,1988), која их обједињује и систематизује и из које је термин „култура доминације“ (по речима Бел Хукс (2014), синоним за „империјални патријархат, поредак заснован на капитализму и супериорности белог човека“) преузет и коришћен за разне аспекте критике западне културе којима се Воласова у својим делима бави.

Да би се боље пратила развојна линија критичког мишљења о култури којој драмско стваралаштво Наоми Волас (Naomi Wallace) припада, у дисертацији је изведено поређење педагошких и других критичких ставова професора књижевности са Колумбијског универзитета, Лајонела Трилинга, забележених у збиркама есеја Јаство које се супротставља: девет критичких есеја (The Opposing Self: Nine Essays in Criticism, 1955) и Изван културе: есеји о књижевности и учењу (Beyond Culture: Essays on Literature and Learning, 1966), са педагошким ставовима Наоми Волас, изнетим 2008. у предавању „Писање као прекршај“ („On Writing as Transgression“), намењеном младима, посебно младим уметницима у новом миленијуму. Сличности и разлике у погледима Трилинга и Воласове на образовање, политику и културу откривају природу идеолошких превирања у Америци током друге половине двадесетог века, и помажу да се боље разуме зашто се Воласова супротставља неолиберализму који на Западу данас преoвладава и инсистира на томе да писање и свеколика уметност морају бити прекршај, радикални бунт против 6 нормализованих неправди и злочина из прошлости и нових облика старе експлоатације који поново постају облежја 21. века.

Дисертација прати драмско стваралаштво Наоми Волас од 1994. до 2012. Године, концентришући се, кроз теоријски увод и три поглавља, на три драме, У срцу Америке (In the Heart of America, 1994), Људи усахлих снова (Things of Dry Hours, 2004) и Течна равница (The Liquid Plain, 2012), које на најбољи начин сублимирају ток и развој њених интересовања током три деценије када су настајале. Деведесетих година двадесетог века Воласова пише значајне антиратне драме у којима повезује рат у Вијетнаму са америчким интервенционизмом који се и после пораза у Индокини и даље наставља. Почетком новог миленијума, у драми Људи усахлих снова, она кртикује мит о америчком сну драматизујући (отеловљујући, како истиче студија Позориште Наоми Волас: отеловљени дијалози (The Theatre of Naomi Wallace: Embodied Dialogues, 2013)) расну, родну и класну дискриминацију и експлоатацију у САД, које сан о пристојном животу, управо онако како је Мартин Лутер Кинг опомињао, и даље чине недостижним за већину Американаца. Драма Течна равница, из 2012. године, тумачи проблеме које Америка данас има враћајући се на почетак, на историјске и идеолошке корене САД који леже у трансатлантској трговини робљем и вековном легализованом ропству и експлоатацији црнаца допремљених из Африке, али и других сегмената америчке популације.

Дисертација у закључку истиче да све драме Наоми Волас одишу оптимизмом упркос историјским истинама које она открива и којима се њене драме баве. Оптимизам Наоми Волас потиче из дубоке вере да се трагична историја понавља само зато што култура доминације прикрива и криво приказује историјске истине о идеологији и пракси помоћу којих опстаје. Преокупације Наоми Волас могу се по много чему сумирати насловом „Уметност, истина и политика“ („Art Truth and Politics“) који је 2005. Харолд Пинтер дао својој Нобеловој беседи. Могу се, такође, сумирати и изјавом историчара Робина Келија (2013) да су главне теме у њеном стваралаштву, слобода и љубав, истовремено и најреволуционарније идеје које покрећу свеколико човечанство. Користећи разне драмске стратегије, Наоми Волас пише зато што верује да у знању, машти и љубави леже потенцијали за позитивну трансформацију друштва коју уметност заговара и тако оправдава своје постојање.

Alternate abstract:

The doctoral dissertation Writing as Transgression: Criticism of the Dominator Model of Culture in the Plays of Naomi Wallace emphasizes the importance of this American playwright in two ways. It traces the connections between Naomi Wallace and certain feminist critiques of culture, exemplified by the works of the pedagogue and activist bell hooks, and examines the links between her plays and postcolonial studies, especially the research of the Afro-American historian Robin D. G. Kelley. The thesis also links her art, her pedagogical concerns and her interest in history to the findings of other closely related scientific fields (archaeology, psychology, anthropology etc.) that provide wider context and support for her plays and insights. Especially relevant in this respect is the study The Chalice and the Blade: Our History, Our Future(1988) by Riane Eisler, which offers a unifying, systemic analysis of the dominator model of culture, synonymous in bell hooks’ view with “capitalist, white supremacist imperialist patriarchy”. Eisler’s concept of the dominator model of culture is used in this thesis as a useful key for the better understanding of the criticism of Western culture embodied in Naomi Wallace’s plays.

The thesis also establishes a link between the pedagogical and other critical concerns of the Columbia professor of modern literature, Lionel Trilling (1935-1975), found in his early collections of essays The Opposing Self (1955) and Beyond Culture(1966), and the views on education and culture expressed by Naomi Wallace in her lecture “On Writing as Transgression”, given to students of playwriting in 2008. Similarities and differences between their views on education, politics and culture, which this thesis explores, reveal the nature of the changing ideological climate in the United States in the second half of the twentieth century. The differences, highlighted in this dissertation, provide better understanding of the reasons why Naomi Wallace opposes both the ideology and practice of the currently prevailing neo-liberalism and militarism. It also clarifies the reasons why she insists that writing and art in general have to be acts of transgression, radical rejections of both normalized injustices of the past, and the new forms of old exploitative practices that are in the present once again becoming the trademarks of the twenty-first century.