Content area
Нашу тему смо у највећој мери обрадили коришћењем објављене и необјављене архивске грађе. Посебан значај за наше истраживање, поред других коришћених архива и њихових фондова и збирки, имала су истраживања у Архиву Музеја жртава геноцида (лични фонд “Бранислав Божовић”, дигитализована грађа) и Архиву Југославије у Београду (нарочито Фонд Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача). У нашим истраживањима користили смо у великој мери лични фонд Бранислава Божовића, који се у дигиталном облику чува у Музеју жртава геноцида у Београду. Лични фонд садржи скенирана архивска документа из више архивских фондова, али у највећој мери из Војног архива у Београду (раније Архива Војноисторијског института), архива југословенског и српског министарства унутрашњих послова, као и скениране копије архивске грађе која је пореклом са Косова и Метохије (посебно из Приштине и Косовске Митровице).
Необјављени и објављени историјски извори о ратним злочинима албанских квислинга, као и о злочинима немачких нациста, италијанских и бугарских фашиста, који су извршени у највећем обиму над Србима и Јеврејима, као и над припадницима партизанског покрета на Косову и Метохији, омогућавају у извесној мери анализу ратних злочина на простору Косова и Метохије током окупације 1941-1944.
Наш основни циљ био је да се из визуре историографије сагледају ратни злочини и друга страдања становништва које је живело на Косову и Метохији за време Другог светског рата. Посебно је било важно утврдити улогу албанских квислинга (жандармерија, полиција, 21. СС дивизија „Скендербег“) који су поред православног словенског становништва (већином Срба) учествовали и у прикупљању Јевреја са Косова, потом њиховом злостављању и чувању до упућивања у немачке концентрационе логоре. Неки Јевреји су били и њихове директне жртве, а албански квислинзи су активно учествовали и у пљачкама јеврејске имовине. Злочинци међу албанским квислинзима били су и припадници 13. СС дивизије „Ханџар“, Косовског пука, вулнетари, жандарми, полицајци, припадници немачке шуц-полиције и немачких обавештајних служби. На крају рата највише злочина починили су балисти, оружане формације организације „Бали Комбтар“ (Национални фронт). Албански квислинзи нису убијали цивилну популацију (у највећем броју Србе) само на Косову и Метохији, већ и у западној и јужној Србији, на Чакору и у Полимљу, у Рожају и Тутину, који су били део пећке префектуре, као и у дежевском срезу који је био део косовско-митровачког округа.