Content area

Abstract

Translate

Истакнути режисер, глумац, педагог и теоретичар позоришта Јуриј Лавович Ракитин (1882-1952) један је од најзначајнијих представника руских емигрантских уметничких кругова, који су после Октобарске револуције 1917. године напустили Русију, пронашли уточиште и наставили каријеру у Србији.

Ракитин је дао велики допринос развоју српског позоришта и пренео му искуства из сарадње с Константином Станиславским и Всеволодом Мејерхољдом. Међутим, највећи допринос српској театрологији Ракитин је дао својим оригиналним уметничким поступком, који је током више од три деценије рада у Београду, Новом Саду, Шапцу и Вршцу манифестовао у постављању више од 150 драма и опера, сарађујући с великим глумцима тога доба, попут Жанке Стокић, Пере Добриновића, Раше Плаовића, и других.

За све време живота и рада у Србији Ракитин је, с повременим прекидима,интензивно писао дневнике, нацрте за неостварену замисао целокупногмемоарског дела, коментаре о познатим личностима из света позоришта с којимаје сарађивао или чији је рад пратио, утиске о комадима које је сам режирао, као ио стваралачким постигнућима других редитеља. Бележио је примедбе на књигекоје је прочитао, писао чланке о различитим аспектима позоришног живота занеколико домаћих и руских емигрантских часописа, размишљања о друштвенополитичкој стварности његовог доба, а оставио је и писма и текстове крајњеинтимног карактера, о породици и пријатељима, као и записе другепровенијенције.

Реч је о материјалу на више хиљада, махом руком писаних страна на рускомјезику, који је после редитељеве смрти у форми легата похрањен у Позоришноммузеју Војводине. Поред инвентарисане грађе, у овој институцији се данас чува ивише од две хиљаде страница неинвентарисаних рукописа.

И поред тога што су Ракитинови рукописи и други материјали из његовоглегата у протеклих седам деценија привлачили пажњу неколицине аутора, остајечињеница да до данас није извршено систематско истраживање целокупнеуметникове заоставштине на основу које би, уместо досадашњих фрагментарнихзакључака, био написан свеобухватан научни рад о његовом позоришномСрбији, који су неспорно утицали на формирање уметникових погледа, ставова икреативног израза у најширем смислу.

Управо анализа целокупне Ракитинове рукописне заоставштине, што је итема наше докторске дисертације, даје нам могућност у потпуностиреконструисати како је уметник у себи открио жељу и дар да постане позоришниредитељ под утицајем Станиславског, са чијим идејама о глуми и позоришту сеупознао на самом извору, у МХТ-у. При томе, из рукописа се јасно види да јеРакитинов главни уметнички узор заправо био његов пријатељ Мејерхољд.Посебан значај анализе рукописа је чињеница да је Ракитин у њима показаонајвиши степен искрености и отворености, док је у текстовима које је објавио удомаћој и страној штампи из разумљивих разлога у одређеној мери био суздржани конвенционалан.

Из његових дневничких и других записа се јасно види да је био изузетноамбициозна, у појединим приликама и импулсивна особа, у високом степенукритична према сопственом раду, али и према уметничким достигнућима иквалитетима редитеља, глумаца и других људи позоришта с којима је сарађивао.Понекад је износио веома оштре судове о људима и њиховим поступцима,догађајима и друштвеној стварности, али је показивао и одушевљење, посебнокада би прочитао, према његовим мерилима, врхунско књижевно дело.

Захваљујући чињеници да је детаљно записивао сопствене утиске, урукописима који су настали у Србији, режисер је оставио и богато сведочанство оживоту, узајамним односима и начинима деловања организација представникаруских емигрантских кругова у нашој земљи.

Alternate abstract:

Distinguished director, actor, theater pedagogue and theorist Yuri Lvovich Rakhitin (1882-1952) is one of the most significant representatives of Russian émigré art circles who, after the October Revolution of 1917, left Russia, found refuge and continued their careers in Serbia.

Rakhitin contributed greatly to the development of the Serbian theater by applying the practices that evolved during his earlier cooperation with Konstantin Stanislavsky and Vsevolod Meyerhold. His greatest contribution to the Serbian theatrical art, however, is the implementation of his unique artistic method which he perfected during more than three decades of creative work in many Serbian major theatrical centers like Belgrade, Novi Sad, Šabac and Vršac. This distinctive method is evident in more than hundred and fifty dramas and operas Rakhitin created in collaboration with all of the most influential directors and actors of the time, such as Ţanka Stokić, Pera Dobrinović and Raša Plaović and many others.

Rakhitin was a prolific writer. During the part of life he spent in exile in Serbia he intermittently wrote diaries, fragments of his unfinished memoirs, commentaries on the current state of the theatrical scene in Serbia, commentaries on the achievements of various celebrities from the world of theater, his impressions on the performances of the plays he directed and numerousother varied notes. He was writing articles for several Serbian and Russian emigrant journals reflecting on various aspects of theatrical life and developments in the social and political spheres of the time. He's many letters and missives of a more intimate nature intended for his friends and family are also kept.

Rakhitin's written legacy, consisting of many thousands of pages, mostly handwritten in Old-Russian orthography, is kept in the Theater Museum of Vojvodina in Novi Sad. In addition, there are approximately two thousand pages of Rakhitin's manuscripts in the museum that are still left unexamined and are not a part of the museum inventory.

Despite the fact that Rakhitin's manuscripts attracted attention of several authors over the past seven decades since his passing, no systematic examination of his written legacy in its entirety has been conducted to date. Based on this research, a comprehensive scientific study of director's theatrical opus, but also the wider context of his life in Serbia that undoubtedly influenced his views and attitudes and ultimately his artistic expression, can be performed.

The goal of our thesis is an extensive analysis of Rakhitin's handwritten legacy. It provides us with the opportunity to retrace how and when the artist first expressed the notion of becoming the stage director, heavily influenced by Stanislavski's ideas about theater and stage play, which he first encountered right at their source, in the Moscow Art Theatre. Further analysis of the manuscripts clearly shows the deepest respect and admiration Rakhitin had for artistic achievements of his friend Meyerhold. Distinctive feature of the manuscripts is the remarkable sincerity and candor of the texts which is, for understandable reasons lacking in his published journal articles, where his writing is more conventional and discreet.

From his diary entries and other notes we can see that he was a very emotional. occasionally rather impulsive person, largely critical of his own work, as well as the work his colleagues, actors and directors he collaborated with. Oftentimes, he expressed quite harsh judgments of people and their actions, of events and of his social reality. On the other hand, he would also articulate his delight, usually after reading what he considered to be a work of literary genius.

Owing to the fact that he described his observations in detail, in his manuscripts from Serbia, the director left extensive testimony about life, mutual relations and ways of self-organizing of white émigré (Russian post-revolutionary emigration) in our county.