Партиципативна Права Радника Као Вид Ограничавања Послодавчеве Власти И Претпоставка Индустријске Демократије

Abstract

Модерна европска друштва карактерише демократски политички режим и капитализам као економски систем производње и расподеле у коме партиципација радника налази своје место као политичка, правна и социјална реалност. Успостављена као права мера између рада и капитала, радничка партиципација потврђује демократску орјентацију друштва у ситуацији модерног изазова какав је глобализација. Достигнути ниво социјалних права, али и своје јединствено тржиште, Европска унија брани социјалним дијалогом, односно партиципацијом у ширем смислу у ком она подразумева све неформалне и формалне поступке установљене у предузећима, делатностима или на различитим територијалним нивоима, захваљујући којима се запосленима и њиховим представницима пружа прилика да учествују у расправљању и решавању питања од заједничког интереса са послодавцима, државом и представницима релевантних друштвених група. У ужем смислу, партиципација радника подразумева учешће запослених у одлучивању на нивоу предузећа у ком се испољава као право информисања, консултовања и право представљања запослених у органима послодавца. На крају, правна наука радничку партиципацију сагледава и у контексту учешћа запослених у својини и расподели добити.

Радничка партиципација је комплексан феномен, који стоји у вези са правном, политичком и друштвеном историјом Европе. Јављајући се “незавршеним послом социјализма”, она је свој компромис са капиталом остварила у моделу државе благостања. Настала као признање својеврсне “пат позиције”, држава благостања почива на механизмима који могу водити стабилизацији капитализма или његовом превазилажењу. Узимајући у обрзир изазове глобализације, будућност државе благостања све више зависи од оправдавање њене легитимности путем оснажења владавине права, те партиципативне демократије, која не може постојати без “просвећеног”грађанина.

Ако демократија подразумева очување вредности једнакости и слободе, она мора манифестовати и идеју правичности, јер правичност усаглашава различите интересе, обезбеђујући максимум слободе максималног броја људи. Демократија у вредносном смислу изражава веру у могућности човека, будући да усваја процедуре у којима се потврђује аутономија појединца. Наиме, користећи се демократским инструментима (информисањем, консултовањем и споразумевањем на бази заједничких интереса) појединац се укључује у процес доношења обавезујућих одлука, чиме ублажава субординацију (у радном односу). У том смислу, партиципација се може посматрати као механизам демократије, који, када је примењен на радном месту, постаје искуство индустријске демократије којим се у интересу очувања аутонмије појединца ограничава власт послодавца.

Интегрисавши инструменте индустријске демократије, радно право је на колективном плану расподелило моћ између рада и капитала, ублаживши субординацију не доводећи у питање ефикасност организовања производне делатности друштва. Признајући да управљачка власт послодавца може да има негативне последице, радно право изграђује избалансирану партиципацију, или партиципацију приближава. колективном преговарању. У случају када одлука послодавца непосредно погађа радноправни статус запослених, радно право захтева да се проведе консултовање које се граничи са колективним преговарањем. У свим осталим случајевима, радно право оснажује концепт избалансиране партиципације која, руководећи се интересом предузећа, узима у обзир интересе обеју страна радног односа.

Уградња радничке партиципације у систем радних односа значила је не само квалитативни скок у досадашњој еволуцији радног права, већ и потврду вредности без које ни један правни систем не може да опстане вредности социјалног мира. Успостављен на бази класног компромиса, социјални мир неопходна је претпоставка сваког напретка друштва. Имајући у виду да подела рада у друштву може да води како друштвеној солидарности, тако и друштвеним сукобима, тема истраживања стављена је у шири социолошки контекст којем је приступљено интердисциплинарно. Слојевитост појаве радничке партиципације обухваћена је у више тематских целина, у којима су разматрани извори партиципативних права у материјалном и формалном смислу. Будући да је право неодвојиво од чињеница друштвеног живота у чијој се сржи налази рад као организована и сврсисходна друштвена делатност, односи снага који су у радном процесу непосредно ангажовани наставиће још дуго времена да изазивају стабилност постојећег система. Узевши у задатак да испита комплексност феномена који могу да га угрозе, рад подвлачи значај вредности и механизама демократије који непосредну примену налазе у социјалном дијалогу и институтима партиципације.

Alternate abstract:

Modern European societies are characterized by a democratic political regime and capitalism as an economic system of production and distribution in which workers’ participation finds its place as a political, legal and social reality. Established as the right measure between labor and capital, workers' participation confirms the democratic orientation of society under the new challenges such as globalization. The European Union defends the achieved level of social rights, as well as its single market, through social dialogue, i.e., participation in a broader sense in which it includes all informal and formal procedures established in companies, occupations or at different territorial levels, thanks to which employees and their representatives have the opportunity to participate in discussing and resolving issues of common interest with employers, the state and representatives of relevant social groups. In a narrower sense, workers’ participation implies the participation of employees in decision-making at the level of the company in which it manifests itself as the right to information, consultation and the right to represent employees in the bodies of the employer. Finally, legal science considers workers' participation in the context of employee participation in ownership and profit distribution.

Workers' participation is a complex phenomenon, linked to the legal, political and social history of Europe. Occurring as an "unfinished business of socialism", it achieved compromise with capital in the model of the welfare state. Bringing an end to the state of "stalemate", the welfare state rests on mechanisms that can lead to the stabilization of capitalism or its overcoming. Considering the challenges of globalization, the future of the welfare state increasingly depends on justifying its legitimacy by strengthening the rule of law, and participatory democracy, which cannot exist without an "enlightened" citizen.

If democracy means preserving the values of equality and freedom, it must also manifest the idea of justice, because justice reconciles different interests, ensuring maximum freedom for the maximum number of people. Democracy expresses faith in the possibilities of man, since it adopts procedures in which the autonomy of the individual is confirmed. Namely, using democratic instruments (information, consultation and negotiation on the basis of common interests), the individual is involved in the process of making binding decisions, which alleviates subordination (in employment relationship). In this sense, participation can be seen as a mechanism of democracy, which, when applied in the workplace, becomes an experience of industrial democracy that limits the power of the employer in the interest of preserving the autonomy of the individual.

By integrating the instruments of industrial democracy, labour law on the level of collectivities distributes power between labor and capital, mitigating subordination without questioning the efficiency of production. Recognizing that employer’s governance can have negative consequences, labour law builds balanced participation, or brings participation closer to collective bargaining. If the employer's decision directly affects the employment status of employees, labour law requires the conduction of consultation that borders on collective bargaining. In all other cases, labour law strengthens the concept of balanced participation which, guided by the interests of the company, takes into account the interests of both parties of the employment relationship.