Теорија И Пракса Наставе Лексикологије Српског Језика: (У Соновној И Средњој Школи)

Abstract

Предмет ове докторске дисертације је настава лексикологије српског језика у основној и средњој школи, при чему се под лексикологијом узима лексикологија у ужем смислу, односно лексичкосемантичке категорије: полисемија, синегдоха, метонимија, метафора, хомонимија, антонимија, синонимија, хипонимија и паронимија.

Главни циљеви рада усмерени су на истраживање (1) генезе лексикологије као самосталне лингвистичке дисциплине у словенској и западноевропској литератури, (2) потом значаја лексикологије у образовном процесу, те (3) налаза психолингвистичких истраживања о усвајању, разумевању и брзини обраде значења речи и њихових односа, на основу којих се долази до теоријски и емпиријски утемљених импликација за наставну теорију и праксу. У наставку рада досежу се циљеви који се односе на истраживање (4) развоја статуса лексикологије у дијахроној и синхроној перспективи у наставнопрограмским садржајима и (5) школским уџбеницима у нашем образовном систему од краја XIX века до данас. Посебан циљ (6) усмерен је на истраживање квалитета обраде лексиколошких категорија у општој методичкој литератури, која будућим професорима српског језика пружа базичне методичке конструкте за наставну интерпретацију ове научне области. У коначишту, треба испитати (7) досегнуте исходе савремене наставе лексикологије у основној и средњој школи на основу теренског истраживања спроведеног у пет градова Републике Србије.

Будући да припада области образовне лингвистике, која изискује интердисциплинарност у научном приступу, методологија овог рада има сложену структуру. Са досезањем прва три наведена циља (1–3) долази се до теоријског утемељења образовне лексикологије, а оно је засновано на квалитативној анализи лексиколошке, општеобразовне, методичке, дидактичке и психолингвистичке литературе, коју пратe синтеза закључака и импликације за наставну праксу. Емпиријско истраживање има четири дедуктивно-хипотетички устројене целине, организоване око преостала четири циља (4–7), у којима се аналитичко-синтетичким методом приступа корпусној грађи. Прве три засноване су на квалитативној анализи садржаја (наставних програма, методичке литературе и уџбеничких лекција), а у последњој целини примењено је теренско истраживање употребом тест-методе, након кога је спроведена дескриптивностатистичка обрада и анализа прикупљених података. Квантитативни показатељи интерпретирани су уз примену компаративног метода, са циљем да се дође до квалитативних закључака, те да се полазне хипотезе преиспитају.

Водећих седам поглавља рада (II–VIII) организована су око досезања наведених циљева. Тако, прва три имају теоријско-експликативни, а последња четири аналитичко-дескриптивни карактер. У потоњим се на основу резултата емпиријског истраживања дијагностикују проблеми у планирању и реализацији наставе лексикологије, а импликацијама досегнутим у првој целини пружа се могућност њиховог превазилажења.

Најважнији резултати показују да корени ове младе лингвистичке дисциплине у нашим програмским садржајима сежу још на крај XIX века, али су тек након стотину година, са развојем лексикологије у свету, добиле у школским програмима стабилније место, мада још увек не оно које овој дисциплини припада. Њен значај огледа су у бројним компетенцијама које се код ученика развијају усвајањем лексичкосемантичких категорија, од којих су најзначајније металингвистичке, когнитивне, културолошке, читалачке, лингвистичке, те најсложеније, које долазе у резултату претходних – комуникативне компетенције.

Налази онтогенетских и микрогенетских психолингвистичких истраживања јасно указују на сукцесивност и симултаност развоја когнитивних структура које омогућавају разумевање логичких односа на којима су засноване лексичкосемантичке категорије. Отуда се долази до импликација за наставну праксу које осветљавају адекватан, психодидактички утемељен, распоред лексиколошких концепата током образовног процеса. Водећи се њиме, могу се кориговати актуелни програми наставе и уџбенички садржаји, који би, по свему судећи, унапредили ефиксаност наставе језика на овом пољу.

Alternate abstract:

The subject of this doctoral thesis is the teaching of lexicology of the Serbian language in primary and secondary schools, where lexicology includes lexicology in the narrow sense, that is, lexical and semantic categories: polysemy, synecdoche, metonymy, metaphor, homonymy, antonymy, synonymy, hyponymy, and paronymy.

The main objectives of the paper are aimed at researching (1) the genesis of lexicology as an independent linguistic discipline in Slavic and Western European literature, (2) the importance of lexicology in the educational process, (3) the findings of psycholinguistic research on the acquisition, understanding and speed of processing the meaning of words and their relationships, which lead to theoretically and empirically grounded implications for teaching theory and practice. Further on, we reach the goals related to the research (4) of the development of the status of lexicology in diachronic and synchronic perspective in curricula and (5) school textbooks in our educational system from the end of the XIX century to the present. A special goal (6) is aimed at researching the quality of analyzing lexicological categories in the general methodological literature, which provides future Serbian language teachers with basic methodological constructs for teaching interpretation of this scientific field. Finally, it is necessary to examine (7) the achieved outcomes of modern lexicology teaching in primary and secondary schools on the basis of field research conducted in five cities of the Republic of Serbia.

Since it belongs to the field of educational linguistics, which requires interdisciplinarity in the scientific approach, the methodology of this paper has a complex structure. Achievement of the first three goals (1-3) leads to the theoretical foundation of educational lexicology, and it is based on a qualitative analysis of lexical, general education, methodological, didactic, and psycholinguistic literature, followed by a synthesis of conclusions and implications for teaching practice. Empirical research has four deductively and hypothetically organized wholes, organized around the remaining four goals (4-7), in which the analytical and synthetic method is used to approach the corpus material. The first three are based on qualitative analysis of content (of curricula, methodological literature and textbook lessons), while in the last part field research was applied using the test method, after which descriptive statistical processing and analysis of collected data were conducted. Quantitative indicators were interpreted using a comparative method, with the aim of reaching qualitative conclusions and re-examining the initial hypotheses.

The main seven chapters of the paper (II – VIII) are organized around the achievement of the stated goals. Thus, the first three have a theoretical-explicative, and the last four analytical-descriptive character. In the latter, based on the results of empirical research, problems in the planning and implementation of lexicology classes are identified, and the implications achieved in the first part provide the possibility of overcoming them.

The most important results show that the roots of this young linguistic discipline in our curricula date back to the end of the XIX century, but only after a hundred years, with the development of lexicology in the world, they got a more stable place in school curricula, although not yet the one that this discipline deserves.