Концептуална Уметност Павла Пеперштејна

Abstract

Докторска дисертација Концептуальное искусство Павла Пепперштейна (Концептуална уметност Павла Пеперштајна)представља прво интердисциплинарно истраживање целокупног стваралаштва познатог савременог руског сликара и писца, припадника млађе генерације уметника московског концептуализма, правца који је руску уметност након авангарде поново довео у средиште светског интересовања. Одраставши у породици В. Пивоварова, једног од оснивача московског концептуализма, и мајке И. Пивоварове, дечје списатељице и илустраторке, П. Пеперштајн се још у раном детињству нашао окружен најзначајнијим сликарима, књижевницима и теоретичарима уметности попут И. Кабакова, А. Монастирског, Д. Пригова, Е. Булатова, В. Сорокина, Б. Гројса и др. који су извршили значајан утицај на његов развој. Наш циљ састојао се у томе да се прикаже и шири контекст деловања овог концептуалног уметника кроз његову сарадњу са осталим московским концептуалистима и соц-артистима - њихова међусобна преплитања, разлике, утицаји и размимоилажења. Посебна пажња посвећена је групи «Инспекција «Медицинска херменеутика»», коју је Пеперштајн основао 1987. године са С. Ануфријевом и Ј. Лејдерманом. Поред жанрова визуелне уметности (пре свега, графике, инсталације и перформанса), основну делатност ове групе чинили су многобројни теоријски текстови, који су се бавили питањима естетског, филозофског и језичког дискурса у концептуалној и савременој уметности, као и односима између уметничког дела и његове интерпретације, често дајући предност интерпретацији. Други сегмент нашег проучавања тиче се обимног књижевног опуса П. Пеперштајна, из којег смо издвојили оне теме и мотиве који се преплићу кроз његово теоријско, литерарно и визуелно стваралаштво попут утопије и катастрофе, алтернативних ратова, телесних метаморфоза, сакрализације предмета и места, дискурса детињства и празнине. Посебну пажњу посветили смо разним интерпретационим моделима, категорији игре, деконструкцији, демитологизацији и ремитологизацији културолошких митова и архтерипа, који уз антипсихологизам јунака, непосредни доживљај књижевне „реалности“, дисконтинуитет у наративу, ризомску структуру, психоделију и нарушавање узрочно-последичних веза – чине његову књижевност постмодернистичком.

Alternate abstract:

Doctoral thesis "Pavel Pepperstein’s conceptual art" is the first interdisciplinary research of the complete output of the well known contemporary Russian painter & writer, member of the younger generation of Moscow conceptualists, artistic movement that once again, after the Avant-garde, brought Russian art into the focus of global interest.

Growing up with father V. Pivovarov, one of founding members of Moscow conceptualism and mother I. Pivovarova, writer and illustrator of children books, immersed P. Pepperstein from his earliest youth into the circles of the most important painters, writers and art historians such as I. Kabakov, A. Monastirsky, D. Prigov, E. Bulatov, V. Sorokin, B. Groys and others who exerted strong influences on his development. Our aim was to demonstrate the wider context of creation of this conceptual artist through his collaboration with other Moscow conceptualists and Soc-artists and their mutual influences, differences, overlaps and discrepancies. Special attention was given to the group “Inspection Medical Hermeneutics”, that Pepperstein founded in 1987 together with S. Anufriev and Y. Leiderman. Apart from visual artistic forms, mainly graphics, installations, and performances, one of the main activities of the group were numerous theoretical treatises that addressed the questions of aesthetical, philosophical and linguistic discourse in conceptual and contemporary art as well as the relationship between the work of art and its interpretation, often favouring interpretation. Another segment of our study deals with P. Pepperstein’s vast literary output, from which we highlighted those subjects and motives that interleave through his theoretical, literary and visual creation, such as: utopia and catastrophe; alternative wars; bodily metamorphoses; sacralization of objects and loci; discourse of childhood and emptiness. In particular we devoted our attention to various interpretative models, category of game, deconstruction, demythologization and remythologization of cultural myths and archetypes that, along with antipsychologism of his actors, direct experience of literary “reality”, narrative discontinuity, rhizome structure, psychodelia and the upsetting of cause and consequence, make his literature postmodern.