Content area
Циљ ове докторске дисертације је осветљавање есхатолошких мотива и њихово присуство у средњовековној и модерној српској књижевности у контексту историјских догађаја (Косовски бој и Први светски рат), чиме ће се доказати постојање особене књижевне комуникације између ове две књижевне епохе.
Прихватање православља одредиће пут српског народа и српске државе, његов поглед на свет, уметност и науку. Средњовековна естетика и поетика књижевног стваралаштва постају нераздвојне од хришћанског погледа на свет, па је разумљиво да је есхатологија један од главних елемената књижевних дела. Есхатолошка свест и духовност као обликотворне силе биће од особите важности за овај рад, јер без уважавања и проучавања есхатолошке мисли, уграђене у основе поетике старе књижевности, није могуће адекватно књижевноисторијски разумети средњовековну књижевност, а исто тако немогуће је на прави начин схватити како се према њој односе песници модернисти и на који начин она утиче на обликовање индивидуалних поетика песника.
У раду ће се с једне стране анализирати дела српских песника из ХV века, а с друге песничка остварења песника у другој деценији ХХ века. Сви су они живели и стварали у тешким временима за српски народ и српску књижевност. Акценат ће бити стављен на проучавање следећих мотива: покајање, пролазност и грех, последња времена, страшни суд, смрт, плач, песимизам. Тумачећи ове мотиве, објашњавајући њихово присуство у Библијии делима светих отаца, створиће се јаснија слика о њима и њиховом присуству у делима писаца укључених у истраживање.
Једну битну компоненту рада чиниће анализа односа историје и метаисторије. Стварност у књижевним делима подређена је уметничкој функцији, али и те како утиче на свест песника и формирање књижевног израза, док је ехатолошка слика света дубоко укорењена у човеку без обзира на епоху.
Након уопштеног прегледа развоја есхатолошких мотива у преломним историјским тренуцима и анализе утицаја историјских догађаја на књижевност, у раду ће бити приказани засебни сегменти посвећени средњовековним писцима који су стварали у годинама пре Косовског боја, за време њега и после њега, након чега ће се дати приказ писаца који су стварали у другој деценији ХХ века, а код којих се на есхатолошком нивоу могу пронаћи везе са средњовековном књижевношћу, тј. византијском и библијском традицијом.
Писци чији опус анализирамо углавном су сведоци ратних дешавања или слуте шта ће се десити у скоријој будућности. Они се труде да објасне све оно што се дешава око њих, да пронађу смисао и излаз из стања у којем се налазе. Аутори модерне и средњовековне књижевности долазе из различитих епоха, имају различит поглед на свет, али посматрајући стварност која их окружује они долазе до истих осећања, која се рађају на личном и колективном плану, а то су страх, смрт, покајање, будући живот.
Применом књижевноисторијских, књижевнотеоријских и интерпретативних метода, уз ослањање на сазнања и достигнућа из естетике и теологије, сагледавањем развоја есхатолошких мотива кроз историју српске књижевности, настојаћемо да покажемо да средњовековна књижевност није изолована творевина, већ да постоји жив дијалог са српским песништвом друге деценије ХХ века и да се преко ње успоставља веза са византијском и библијском традицијом.