IDEJA MINIMALNE DRZAVE U MODERNOJ POLITICKOJ TEORIJI

Abstract

The author analyzes the idea of the minimal state in modern political theory, as well as its development in the socio-historical context. Since the idea of the minimal state concerns the question of the role of government, which is primarily an ideological question, it is analyzed through the ideological prism of liberalism. Further, changes in the liberal tradition (classical liberalism, social liberalism, neoliberalism), transformations of the state and the feasibility of the theoretical concept of minimal state in the nineteenth and twentieth centuries are presented and scrutinized in more detail. The central part of the paper is devoted to an analysis of the characteristics of this political idea - its anthropological and philosophical basis, ideas that are inseparably linked with it (negative freedom, the rule of law, procedural conception of justice, spontaneous order of the market) and the problem of the proper sphere of government. Finally, the shortcomings and perspectives of the minimal state in modern political theory are examined.

Headnote

U ovom radu autor analizira ideju minimalne drzave u modernoj politickoj teoriji, kao i njen razvoj u drustveno-istorijskom kontekstu. Kako se ideja minimalne drzave tice pitanja uloge drzave, koje je prvenstveno ideolosko pitanje, ona se analizira kroz ideolosku prizmu liberalizma. Preciznije, razmatraju se promene u okviru liberalne tradicije od klasicnog, preko socijalnog do konzervativnog liberalizma (neoliberalizma) i, shodno tome, preobrazaji drzave i ostvarivost teorijskog koncepta minimalne drzave u XIX i XX veku. Centralni deo rada posvecen je analizi obelezja ove politicke ideje, od njene antropolosko-flozofske osnove, preko ideja koje su sa njom neraskidivo povezane (negativna sloboda, vladavina prava, proceduralno shvatanje pravde, spontani trzisni poredak) pa do pitanja odgovarajuce sfere delanja vlade kao osnovnog. Na kraju, ispituju se nedostaci i perspektive minimalne drzave u modernoj politickoj teoriji.

Kljucne reci: minimalna drzava, ogranicena vlada, liberalizam, laissez-faire doktrina, vladavina prava

Summary

THE IDEA OF THE MINIMAL STATE IN MODERN POLITICAL THEORY

The author analyzes the idea of the minimal state in modern political theory, as well as its development in the socio-historical context. Since the idea of the minimal state concerns the question of the role of government, which is primarily an ideological question, it is analyzed through the ideological prism of liberalism. Further, changes in the liberal tradition (classical liberalism, social liberalism, neoliberalism), transformations of the state and the feasibility of the theoretical concept of minimal state in the nineteenth and twentieth centuries are presented and scrutinized in more detail. The central part of the paper is devoted to an analysis of the characteristics of this political idea - its anthropological and philosophical basis, ideas that are inseparably linked with it (negative freedom, the rule of law, procedural conception of justice, spontaneous order of the market) and the problem of the proper sphere of government. Finally, the shortcomings and perspectives of the minimal state in modern political theory are examined.

Key words: minimal state, limited government, liberalism, laissez-faire doctrine, the rule of law

1.UVOD

Pitanje uloge drzave vec dugo je predmet brojnih rasprava u politickoj teoriji, i u sustini se svodi na pitanje (ne)opravdanosti drzavnog intervencionizma. Ovo pitanje neizbezno ima ideolosku dimenziju s obzirom na to da razlicite politicke ideologije daju razlicite odgovore na njega. U zavisnosti od toga da li krecemo sa krajnje individualistickog ili izrazito kolektivistickog stanovista, mozemo govoriti o obimu vladinih aktivnosti u najznaCajnijim sferama drustvenog zivota. U prvom slucaju, uloga vlade bice uska u dometu, cak minimalna, dok ce u drugom slucaju ona obuhvatati citav niz mera kojima se utice na zivot pojedinca. Jedna od ideja nastalih sa ciljem da definise osnovnu ulogu drzave jeste i ideja minimalne drzave. Ona nije imala samo politicku dimenziju, vec i znacajne implikacije u oblastima ekonomije i prava. Stoga, razmatranje ove ideje neraskidivo objedinjuje politicku, ekonomsku i pravnu teoriju.

Posto smo kazali da je pitanje uloge drzave prevashodno ideolosko pitanje, ideju minimalne drzave treba posmatrati kroz ideolosku prizmu, buduci da se svaka politicka ideologija temelji na odredenom skupu ideja, vrednosti i ideala. Ideja o minimalnoj drzavi temelji se na stavu da je osnovna funkcija drzave odrzavanje pravde (zastita licnosti i svojine) i zastita od spoljasnjeg neprijatelja. Nastala je u okviru klasicnog liberalizma, i ne treba je dovoditi u vezu sa anarhizmom. Jer, anarhizam negira politicki autoritet i gleda na drzavu kao na koren svakog zla, odbacujuci je u svakom smislu, dok je za klasicne liberale drzava opravdana, ali samo u onoj meri dok stiti gradane od prinude, prevare, krade i drugih neopravdanih nasrtaja na licnost i svojinu. Ukoliko prelazi ove granice, drzava vise ne stiti individualna prava, vec ih ugrozava i nema opravdanje. To znaci da anarhista odbacuje drzavu, a klasicni liberal je smatra nuznim zlom i zato je u znatnoj meri ogranicava u interesu individualne slobode. Anarhizam (izvorni, kolektivisticki)1 odbacuje privatnu svojinu i drzavne institucije u celini (pa i policiju i sudove), a klasicni liberalizam, da bi se mogla zastititi individualna prava i svojina, zahteva postojanje institucija u tom cilju.

Ideja minimalne drzave, odnosno ideja da je najbolja ona vlada koja vlada minimalno, danas, kada moderna vlada obavlja veliki broj poslova koji prevazilaze pitanja pravde i odbrane, moze nekome izgledati veoma cudno. Medutim, ova ideja imala je nekada odreden, ne tako mali, broj pristalica u politickoj teoriji, a neki od njih su citavu drustvenu teoriju izgradili upravo na ovoj ideji. U XVIII veku najjasnije tragove ideje minimalne drzave mogli smo pronaci u delima Adama Smitha i Wilhelma von Humboldta. Isto tako i u sferi ekonomije, pristalice laissez-faire doktrine kritikovali su svaki pokusaj drzavne intervencije isticuci da ona uvek daje lose efekte i gusi ekonomski i drustveni napredak. Tako je Thomas Robert Malthus tvrdio da tzv. zakoni o sirotinji (poor laws) koji su predvidali pomoc siromasnima ne mogu u vecoj meri da ublaze intenzitet individualne nesrece, te da na sirem planu uvek izazivaju opste zlo.2 Ipak, prvu celovitu zamisao minimalne drzave pronalazimo u XIX veku kod Herberta Spencera, jednog od najpoznatijih mislilaca viktorijanske ere, utemeljivaca sociologije i oca socijaldarvinizma. Od njegove smrti (1903.) prosle su decenije sve dok Robert Nozick, 1974. godine, u eri obnove klasicne liberalne misli, nije objavio knjigu Anarhija, drzava i utopija (Anarchy, State, and Utopia) u kojoj je ideji minimalne drzave ponovo podario zivotnu energiju.

Pre nego sto razmotrimo sva bitna obelezja ideje minimalne drzave, potrebno je dati kraci istorijski i drustveno-politicki okvir kako bismo kroz preobrazaje moderne drzave i ideoloske promene mogli videti razvoj ove ideje. Takode, u najkracim crtama bice izneta i najuticajnija ucenja o minimalnoj drzavi. Ali, kako cilj ovog rada nije da se detaljno ispitaju sva ucenja o minimalnoj drzavi u istoriji politickih teorija, bice reci samo o celovitim teorijama kakve su izlozili Spencer i Nozick, dok ce ucenja ranijih mislilaca iz XVIII veka samo delimicno biti spomenuta. Stoga, sledi istorijski i drustveno-politicki okvir razvoja ove ideje u XIX i XX veku.

2.IDEJA MINIMALNE DRZAVE U XIX VEKU

Da bismo sto bolje mogli spoznati sustinu ideje minimalne drzave, trebalo bi videti gde i u kom periodu je drzava imala najvise elemenata ovog teorijskog modela. Zato, navodimo primer iz Taylorove Istorije Engleske 1914 - 1945 (English History 1914 - 1945) koji prikazuje, na primeru Engleske, kada je ta drzava bila najbliza onome sto u politickoj teoriji nazivamo minimalnom drzavom: "Do avgusta 1914. razuman i zakonima pokoran Englez mogao je proci kroz zivot jedva primecujuci postojanje drzave, ako se ne racuna posta i policajac. Mogao je ziveti gde god zeli i kako god mu se dopada da zivi. Nije imao svoj maticni broj a ni legitimaciju. Mogao je putovati u inostranstvo ili napustiti svoju zemlju zauvek bez pasosa ili bilo kakve zvanicne dozvole. Imao je pravo da svoj novac zameni za bilo koju stranu valutu bez ikakvog ogranicenja iznosa. Mogao je kupovati robu iz bilo koje zemlje sveta pod istim uslovima po kojima je kupovao i kod kuce. I stranac je, sto se toga tice, mogao citav zivot provesti u ovoj zemlji bez ikakve dozvole ili prijavljivanja policiji. Za razliku od zemalja na evropskom kontinentu, drzava nije zahtevala od svojih gradana da sluze vojni rok. Englez je mogao da se prijavi, ako zeli, u regularnu kopnenu vojsku, mornaricu ili teritorijalnu odbranu. Mogao je isto tako i da ignorise zahteve narodne odbrane. Imucni kucevlasnici ponekad su pozivani da budu porotnici. Inace drzavi su pomagali samo oni koji su to zeleli... Ukratko, drzava je ostavljala odraslog gradanina na miru."3

Dakle, Engleska XIX veka bila je prvi pravi model liberalnog politickog sistema, s tim sto ovaj Taylorov primer zasluzuje odredene dopune. Naime, iako je politicki sistem Engleske nesumnjivo liberalne prirode, treba reci da liberalizam iz druge polovine XIX veka, ili preciznije - s kraja XIX veka, nije bio identican liberalizmu prethodnog perioda. Ideja minimalne drzave zamisao je onog tipa liberalizma koji zovemo klasicnim liberalizmom, koji je kao skup ideja i ucenja nastao pre nego sto je prihvacen njegov naziv.4 Ovaj izvorni liberalizam temeljio se na krajnje individualistickoj filozofiji koja je insistirala na: neprikosnovenom znacaju individualne slobode, odsustvu samovoljne prinude kako od strane drugih osoba tako i od strane nosilaca politicke vlasti (negativan koncept slobode), privatnoj svojini kao preduslovu individualne slobode (sto je imalo za posledicu iskljucenje velikog broja ljudi iz politickog zivota), autonomiji pojedinca, laissez-faire ekonomiji, ogranicenoj vladi i svodenju drzavnih funkcija na benigni minimum (ideja o minimalnoj drzavi, odnosno drzavi kao nocnom cuvaru).

Medutim, vremenom, liberalizam je poceo da se priblizava demokratiji i socijalizmu. Demokratiji, usled zalaganja jednog dela intelektualne elite za sveobuhvatnu drustvenu reformu i prosirivanje prava glasa (tzv. filozofski radikali), a socijalizmu radi otklanjanja i ublazavanja posledica industrijalizacije. Naime, broj stanovnika na ostrvu se sa 6 000 000 na pocetku XVIII veka povecao na skoro 19 000 000 sredinom XIX veka, pa je, kako kaze Fernand Brodel, nastala "jedna Engleska crna od cadi, s industrijskim gradovima i radnickim kucama", sa fabrikama na brezuljcima koje "imaju pet, sest, pa cak i dvanaest spratova" i zapustenim stanovima u kojima su ziveli radnici "negde i po petnaestoro u jednom podrumu".5 Industrijalizacija i tezak polozaj radnika uslovili su prosirivanje funkcija drzave u cilju poboljsanja njihovog polozaja, pa je drzavna intervencija postala narocito izrazena u oblastima radnog zakonodavstva, osiguranja i javnog zdravstva. Tako je polako pocela da se napusta ideja o minimalnoj drzavi i da se uspostavlja jedna nova ekonomska i politicka doktrina - socijalizam sa osobenim engleskim pecatom.6 Istovremeno, ovaj evolutivni put od liberalizma ka socijalizmu u Engleskoj opovrgao je teze pristalica marksizma koji su smatrali da do promena moze doci samo revolucionarnim putem, a potvrdio stanoviste grupe engleskih intelektualaca okupljenih u fabijevski pokret7, prema kojima sam liberalizam nuzno vodi u socijalizam.

Dakle, ideja minimalne drzave je u vreme dominacije laissez-faire doktrine bila veoma uticajna, da bi vremenom, sa sve vecim sirenjem drzavnog intervencionizma i dodavanjem socijalnih primesa u okvire liberalizma, polako pocela da bledi. Ona predstavlja sredisnji element klasicne liberalne ideologije i tice se odnosa drzave i pojedinca, odnosno uloge koju drzava treba da ima a da se pri tome ne ugroze individualna prava i slobode. Osnovno pitanje koje se u vezi sa tim namece je - ima li drzava pravo da koristi prinudu u oblastima koje prelaze ono sto se u klasicnom liberalizmu naziva odgovarajucom sferom vlade (proper sphere of government), kako bi doprinela blagostanju ljudi? Tako, u okviru ideje minimalne drzave isplivavaju problemi prinudne redistribucije i paternalizma, kao i pitanje teorije pravde. Naime, odbacuje se zamisao o prinudnoj distribuciji; paternalizam se shvata kao ponasanje vlade kojim se ugrozava individualna sloboda, a pravda se shvata kao jednakost tretmana.

Kazati da je ideja minimalne drzave neraskidivo vezana za liberalizam kao politicku ideologiju, samo je delimicno tacno. Ovo stoga sto postoji vise tipova liberalizma (klasicni, socijalni, konzervativni), a ideja minimalne drzave ne predstavlja sastavni deo svakog od njih. Ona predstavlja esencijalno obelezje filozofije individualne slobode na kojoj pociva klasicni liberalizam. Mada, svi klasicni liberali, iako su bili pobornici laissez-faire ekonomije i insistirali na ogranicenoj vladi, nisu u istoj meri zastupali tezu o minimalnoj drzavi. Tako je Adam Smith pored duznosti drzave da deli pravdu i stiti od inostrane agresije smatrao da je duznost drzave i obezbedenje javnih radova i ustanova "kojih podizanje i uzdrzavanje nikad ne moze biti u interesu nekog pojedinca ili malog broja pojedinaca, jer profit ne bi nikada mogao vratiti izdatak ni jednom pojedincu ni malom broju pojedinaca, iako taj profit daje velikom drustvu cesto mnogo vise izdataka."8 Sa druge strane, Herbert Spencer je smatrao da drzava nema drugih duznosti osim prve dve koje navodi Smith.

Najkompletniju zamisao minimalne drzave u XIX veku izlozio je upravo Herbert Spencer. Bio je zagovornik laissez-faire ekonomije i smatrao je drzavnu intervenciju opasnom pretnjom individualnoj slobodi. Posto je 1851. godine u delu Socijalna statika (Social Statics) formulisao tzv. zakon jednake slobode (law of equal freedom), Spencer je postavio osnove za izgradnju do danas najpotpunijeg teorijskog opravdanja minimalne drzave. Zakon jednake slobode, ili zakon o valjanim drustvenim odnosima, predstavlja eticki zahtev za ogranicavanjem samovolje u cilju obezbedenja jednake slobode za sve. On kaze da svako ima slobodu da cini sta zeli, ali samo ukoliko time ne ugrozava jednaku slobodu drugih.9 Kao osnovni princip etike, zakon jednake slobode izrazava formulu pravde, koju Spencer oznacava kao jednakost tretmana. Jedini zadatak koji vlada ima (uz to da stiti gradane od agresije spolja) jeste da odrzava zakon jednake slobode. To je njena odgovarajuca sfera delanja i ona podrazumeva da drzava "stiti prirodna prava coveka - da stiti licnost i svojinu - da sprecava agresiju jaceg nad slabijim - jednom recju, da odrzava pravdu."10 Sve one delatnosti drzave koje prevazilaze obavezu odrzavanja pravde nisu opravdane i vode ugrozavanju autonomije pojedinca i individualne slobode. Takve su npr. aktivnosti koje vlada preduzima u oblastima obrazovanja, religije i zdravstva.11 Spencerova ideja minimalne drzave proistice iz filozofije krajnjeg individualizma koja drzavu uvek posmatra kao potencijalnog uzurpatora individualne slobode, i u tom smislu je snazno antietatisticki obojena, a njegovo delo Covek protiv drzave (The Man versus the State) postalo je sinonim za kritiku drzavnog intervencionizma i sirenja aktivne uloge vlade u drustvenom zivotu.

3.IDEJA MINIMALNE DRZAVE U XX VEKU

U prvoj polovini XX veka dogodile su se stvari koje su iz temelja promenile ulogu drzave - Prvi svetski rat, velika ekonomska kriza, pa Drugi svetski rat. Sve to doprinelo je razgradnji temelja liberalnog poretka i potpunom napustanju uverenja da je najbolja ona vlada koja vlada minimalno. Evo kako je Taylor opisao to razdoblje:

"Sve ovo (sloboda engleskog naroda) bilo je promenjeno zbog Velikog rata. Mase ljudi prvi put su postale aktivni gradani. Na zivot pojedinca uticale su naredbe odozgo: od ljudi se zahtevalo da sluze drzavi umesto da se bave samo svojim poslovima. Pet miliona ljudi stupilo je u oruzane snage - mnogi od njih (iako manjina) pod prinudom. Hrana Engleza postala je ogranicena, a njen kvalitet je po vladinoj naredbi izmenjen. Sloboda kretanja je ogranicena, a uslovi rada propisani. Neke grane industrije prestale su sa radom ili su radile sa smanjenim kapacitetom, dok su druge vestacki podrzavane. Javno izrazavanje gledista je sputano, ulicne svetiljke zatamnjene a sveta sloboda uzivanja u picu takode ogranicena restrikcijom vremena tocenja; naredbom je pivo moralo biti razblazeno, a cak je i vreme na casovnicima promenjeno. Od 1916. svaki Englez je, prema zakonu Parlamenta, ustajao leti jedan sat ranije no inace. Drzava je tako uspostavila svoju kontrolu nad gradanima i ona je, iako smanjena u doba mira, ostala zauvek, a sa Drugim svetskim ratom ponovo se pojacala. Istorija engleskog naroda i engleske drzave prvi put su se spojile."12

U XX veku znacajno je prosirena uloga drzave. Istina, jos krajem XIX veka u vecem delu liberalne tradicije drzavni intervencionizam vise nije smatran zlom i vlada je polako preuzimala na sebe sve vise poslova, ali tek su docnije okolnosti dovele do konacnog napustanja uverenja da je najbolja ona drzava koja ima funkciju iskljucivo da stiti licnost i svojinu pojedinaca. Uostalom, uspon nacionalizma i drugih kolektivistickih doktrina, ekonomska kriza i rat ubili su i poslednju iluziju o tome da vlada ne treba da ide dalje od toga. Ali, ostalo je aktuelno pitanje do kojih granica vlada treba da dela, odnosno u kojim se sve oblastima politike vladine aktivnosti smatraju opravdanim. Pitanje da li je drzavna intervencija opravdana, koje je bilo karakteristicno za politicku teoriju XIX veka, u modernoj politickoj teoriji u XX veku biva preformulisano i glasi: U kojoj meri je drzavna intervencija opravdana? Dakle, skoro niko vise nije osporavao drzavni intervencionizam, bilo je samo sporno koliko daleko vlada moze ici. Sa jedne strane u prvoj polovini XX veka totalitarne ideologije, a sa druge strane posle Drugog svetskog rata projekat "drzave blagostanja" (welfare state) u drustvima na zapadu i socijalizam na istoku nisu ostavljali mnogo prostora za revitalizaciju vrednosti klasicnog liberalizma.

Drzava blagostanja je u periodu posle Drugog svetskog rata pokusala da pruzi veoma sirok sistem socijalne sigurnosti i politiku pune zaposlenosti, ali inflacija, fiskalna kriza, uvecanje birokratske masinerije i drugi negativni efekti ovog modela u odredenoj meri su uzdrmali snazno uverenje da aktivna uloga vlade mora voditi ka blagostanju. U tom smislu, doslo je do snazne reakcije na takvu intervencionisticku ulogu drzave u jednom delu liberalne misli, koja je vec zaboravljenim vrednostima i idejama klasicne liberalne tradicije dala vestacko disanje i opet ih ucinila vitalnim. Tako je i ideja minimalne drzave dozivela preporod.

Nozickova knjiga Anarhija, drzava i utopija reafirmisala je nekada veoma privlacnu ideju o ulozi drzave, a intelektualni ambijent za renesansu vrednosti klasicnog liberalizma predstavljala je neoliberalna misao uzdignuta nad rusevinama koncepta drzave blagostanja. Nozick istice da svaka drzava koja nije "ogranicena na uske funkcije zastite od nasilja, krade, prevare, nepostovanja ugovora itd." ne moze biti opravdana jer ugrozava prava pojedinaca i individualnu slobodu.13 Prema njemu, drzava ne moze da se sluzi prinudom kako bi primorala jednog coveka da pomogne drugome, niti da mu zabrani neke aktivnosti zarad njegovog sopstvenog dobra ili zastite. Drugim recima Nozick kaze da drzava nema obavezu da brine o gradanima koji iz odredenog razloga (npr. siromastvo) nisu u stanju da sami brinu o sebi, kao i da je neosnovan svaki paternalizam vlade koji se ispoljava u raznim vidovima zabrana odredenih aktivnosti ili pak nalaganju odredenih aktivnosti gradanima koje se ticu njih samih i njihove autonomne sfere delanja. Kako istice Jonathan Wolff u knjizi Robert Nozik: svojina, pravda i minimalna drzava (Robert Nozick: Property, Justice, and the Minimal State)14, paternalizam i drzavna redistribucija, koje u odredenoj meri podrazumeva svaka drzava koja nije minimalna, protivrece Nozickovoj teoriji pravde, po kojoj su transferi moralno opravdani samo ukoliko su u celosti dobrovoljni. Dakle, prema Nozicku, nijedna drzava koja je ekstenzivnija od minimalne drzave ne moze biti opravdana.15 Medutim, anarhokapitalisti, takode zagovornici slobodnog trzista, upozoravali su da posto se Nozickova koncepcija minimalne drzave temelji na monopolu prinude kojim drzava raspolaze u cilju zastite licnosti i svojine, ne postoje dovoljne garancije da minimalna drzava nece postati maksimalna drzava, odnosno da ne postoje garancije da drzava nece preci Nozickove uske funkcije zastite i ugroziti individual(TM). slobodu.16

Slicno Nozicku, i Ayn Rand veruje da je u najboljem interesu pojedinca vlada koja obezbeduje iskljucivo onu vrstu "usluga" od kojih zavisi opstanak samog drustva (vojska, policija, sudovi).17 Drugim recima, jedini posao vlade jeste da spreci sve one radnje kojima se mogu ugroziti licnost i svojina, a sve ono sto prevazilazi ovu svrhu, dakle citav set servisnih funkcija vlade, ne moze biti opravdano sa etickog gledista Ayn Rand.

Neoliberalizam je vrlo brzo doveo do preobrazaja drustvene stvarnosti i nasao realno utemeljenje u svetskoj ekonomiji i politici. Tipican primer za to jeste politika Ronalda Reagana u SAD i Margaret Thatcher u Velikoj Britaniji. I zamisao da vlada treba da vlada minimalno ponovo postaje aktuelna kroz Reaganovu poruku Amerikancima da drzava nije kljuc za probleme vec da je sama drzava problem. Ali, kako naglasava Ravlic, to se odnosilo samo na liberalnu intervencionisticku i socijalnu drzavu, a ne na autoritarnu konzervativnu drzavu.18 Ponovo revitalizovana klasicno-liberalna misao u novom drustvenoistorijskom ambijentu veoma se priblizila konzervativizmu, zbog cega se cesto naziva i konzervativno-liberalnom misli. Stvorena je posebna formula koja sjedinjuje klasicni ekonomski liberalizam, u cijem je sredistu ideja slobodnog trzista, i autoritarni konzervativizam, koji podrazumeva jaku drzavu sa strogim zakonima i snaznom drustvenom disciplinom.19 Koliko su autoritarne crte bile prisutne u konzervativnom liberalizmu (neoliberalizmu) potvrduje primer Miltona Friedmana i "cikaske skole", koji su se stavili u sluzbu Pinochetove diktature u kojoj je bila suspendovana politicka sloboda, jer je ostala sacuvana privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju i sloboda preduzetnistva.20 Sloboda se svela na ekonomsku slobodu, slobodu izbora i preduzetnistva. Inace, neoliberali su veoma cesto, pod izgovorom zastite od komunizma, pruzali podrsku razlicitim autoritarnim rezimima u svetu. Poznato je i da je Ronald Reagan SSSR video kao najvecu pretnju slobodi.

Ipak, iako izuzetno uticajna u zapadnom svetu, ni neoliberalna politika nije uspela da obezbedi prosperitet. Krajem XX veka broj nezaposlenih je dostigao skoro 20 miliona, a sve vise se sirio jaz izmedu drustava. Doslo je do razaranja drustvene solidarnosti i drustvene integracije, kao i dubokih promena u drustvenoj strukturi.21 To je dovelo do ozbiljnog preispitivanja neoliberalnog koncepta, koji je sa ekonomskom krizom iz 2008. godine znacajno oslabljen. I opet, izgleda ciklicno, raste interesovanje za nekoliko decenija ranije odbacenim Keynesovim idejama (neokejnzijanizam). Tako i delimicno obnovljena ideja minimalne drzave nije bila dugog veka.

4.OSNOVNA OBELEZJA IDEJE MINIMALNE DRZAVE

4.1.Antropoloski skepticizam

Antropolosko-filozofska osnova ideje o minimalnoj drzavi jeste teorija ljudske prirode skotskih moralnih filozofa Davida Humea, Adama Smitha i Adama Fergusona, koju ne karakterise ni idealizovana slika o coveku i njegovoj prirodnoj dobroti i plemenitosti kako su govorili Rouseeau i Condorcet, ni cisto pesimisticka vizija coveka kakvu su izneli Machiavelli i Hobbes. Kako je pisao Hume, covecanstvo ne poznaje strast kao sto je dobronamernost osim kada je rec o krugu nama bliskih osoba (porodica, prijatelji i dr.), pa je tako "najjaca paznja ogranicena na nas same; sledecim delom ona se prostire na nase srodnike i poznanike; a tek ona najslabija dopire do neznanaca i nama ravnodusnih".22 Coveka uvek pokrece samoljublje - covek po svojoj prirodi tezi da ostvari vlastiti interes. Stoga, pisao je Josiah Tucker, protiv samoljublja se ne treba boriti, vec mu treba dati takav smer da se njime moze unaprediti opsti interes putem realizacije vlastitog.23 Covek po prirodi postupa onako kako mu vlastiti interes nalaze, a istovremeno ga vlastiti interes motivise da sluzi drugima. Na taj nacin, sledeci vlastiti interes, ljudi medusobnim interakcijama, spontano, bez namere i plana, doprinose oblikovanju drustvenih ustanova, uvecanju drustvenog bogatstva i opstem prosperitetu. Kako kaze Adam Smith, mi ne ocekujemo rucak od naklonosti mesara, pivara ili pekara, vec od njihovog cuvanja vlastitog interesa: "Mi se ne obracamo njihovoj covjecnosti, vec njihovoj sebicnosti, i ne govorimo im nikada o svojim potrebama, vec o njihovim probicima."24 Postupajuci u skladu sa vlastitim interesom ljudi usmeravani nevidljivom rukom pomazu jedni drugima, cime Smith pokazuje da samo slobodno trziste, a ne nikakva centralna vlast, omogucava zadovoljenje individualnih zelja i drustveni napredak. Na taj nacin, iskljucujuci mogucnost da drzava svojom intervencijom usmerava u pravcu opsteg prosperiteta, antropoloski skepticizam skotskih filozofa usaden je u ideju minimalne drzave. Vlastiti interes, ta zelja da poboljsamo svoje stanje, koja se "rada s nama u utrobi majcinoj i nikada nas ne napusta sve do groba"25, predstavlja izvor iz koga potice kako privatno tako i opste blagostanje.

Na ovom mestu vidimo kljucnu razliku izmedu prvih teorija blagostanja i onih koje su karakteristicne za modernu politicku teoriju. Jer, teorija blagostanja nastala u skotskoj prosvecenosti drzala je da ljudska dobrobit nije funkcija promisljenog politickog delovanja vec posledica dejstva slobodnog trzista koja nastaje spontano iz slobodne igre individualnih nastojanja.26 Dakle, drzava nije imala obavezu da obezbedi blagostanje. Medutim, kasnije, u XX veku, teorija blagostanja dobija sasvim drukcije usmerenje i drzavu sada smatra neizostavnim elementom koji je neophodan da bi se moglo govoriti o blagostanju. Nova, moderna teorija temeljila se na kritici dejstva samoregulativnog trzista klasicne ekonomske misli i pitanje blagostanja je dovela u neposrednu vezu sa pitanjem preraspodele. Promenu shvatanja o tome sta obezbeduje opste blagostanje pratila je promena shvatanja uloge drzave u modernoj politickoj teoriji, pa je tako ideja minimalne drzave potisnuta u drugi plan.

4.2.Negativna sloboda

Ideja minimalne drzave uoblicena je u okviru liberalne misli, sa ciljem zastite individualne slobode. Njeni temelji su individualisticki, a sloboda je njeno krajnje ishodiste. Teorija individualizma pociva na nekoliko osnovnih politickih, ekonomskih, etickih i ontoloskih principa27, ali za odredenje slobode na kome je zasnovana ideja minimalne drzave od vitalnog znacaja je onaj koji se temelji na distinkciji izmedu sfere privatnog i javnog, odnosno na postojanju podrucja unutar koga pojedinac treba da bude prepusten sam sebi bez uplitanja drugih i unutar koga moze da dela onako kako sam izabere. Naravno, ovo delanje koje pociva na slobodi izbora pojedinca ne znaci da on moze ciniti sta mu je volja, jer bi se u tom slucaju sloboda izvrgla u samovolju. Stoga, on moze delati samo do one granice dok svojim radnjama ne ugrozi isto takvo pravo na delanje drugog pojedinca unutar njegove privatne sfere. Vazno je naglasiti da svi zagovornici minimalne drzave insistiraju na negativnom odredenju slobode (sloboda "od"). U tom smislu, sloboda se shvata kao odsustvo samovoljne prinude, pri cemu je kljucna rec samovoljne, jer ako bi se sloboda shvatila kao odsustvo svake prinude, onda bismo se priblizili poziciji anarhista buduci da drzave nema bez prinude i monopola fizicke sile. A klasicni liberali smatraju drzavu neophodnom da bi se stitili licnost i svojina, sto znaci da je nuzno spreciti samo samovoljnu prinudu kada je rec o individualnim pravima.

Dakle, mozemo kazati da je odredenje slobode koje je najblize ideji minimalne drzave ono koje je definise kao odsustvo samovoljne prinude jednog pojedinca nad drugim i, isto tako, odsustvo samovoljne, pravno neutemeljene, prinude od strane nosilaca javne vlasti prema gradanima. Suprotno, pozitivan koncept slobode, koji podrazumeva moralnu obavezu drzave da stvori neophodne uslove za samorazvitak gradana, ne moze biti prihvatljiv za klasicne liberale i njihovu ideju minimalne drzave jer takav koncept slobode implicira da drzava mora imati intervencionisticku ulogu, buduci da samorazvitka ne moze biti tamo gde caruju beda i oskudica.

4.3.Vladavina prava

Negativno odredenje slobode, da bi moglo biti prihvatljivo u okviru razmatranja teorijskog koncepta minimalne drzave, zahteva odredenu nadgradnju. Jer, da bismo mogli kazati da pojedinac uziva slobodu i da nije podvrgnut tudoj samovoljnoj prinudi, prinuda je ipak neophodna. A nju moze primenjivati iskljucivo drzava. To je mesto u kome se vidi razlika u odnosu na anarhiste koji u potpunosti odbacuju i drzavu i prinudu. Dakle, imamo svojevrstan paradoks - samovoljna prinuda koja se sprecava prinudom. I gde su tu onda garancije da drzava, kao zastitnik od samovoljne prinude i cuvar slobode, i sama nece samovoljno nasrnuti na slobodu pojedinca, njegovu licnost i svojinu. Ko ce nas cuvati ukoliko sama drzava, odnosno imaoci politicke moci pocnu tako da delaju? Izgleda da pristalice minimalne drzave ovde dolaze u slepu ulicu, pa su stoga negativno shvatanje slobode kao odsustva samovoljne prinude morali dopuniti jednom drugom idejom, koja omogucava odrzanje ideje minimalne drzave. Rec je o ideji vladavine prava, ideji "da vlast mora biti strogo ogranicena i svedena u relativno uske okvire da bi podrucje osnovnih sloboda i prava ostalo neprikosnoveno".28 Dakle, minimalna drzava uvek podrazumeva ogranicenu vladavinu. Drzavna vlast mora biti ogranicena sistemom opstih pravila kojima se iskljucuje svaki vid arbitrarnosti i samovolja nosilaca javne vlasti i garantuje zastita individualnih prava i sloboda. Tako, kroz ideju vladavine prava (rule of law), pravo postaje mehanizam zastite pojedinaca od samovolje vlasti, i u tom smislu mozemo kazati da su ideje vladavine prava i minimalne drzave neraskidivo povezane. Ali, kako ideja vladavine prava zavisi od shvatanja drzave, ona je dozivljavala preobrazaje sa preobrazajima moderne drzave. Izvorna zamisao vladavine prava, koja je oblikovana u ideoloskom ambijentu klasicnog liberalizma, i shvatanje vladavine prava u vreme kada se aktivna uloga vlade smatrala korisnom u cilju smanjivanja drustvenih nejednakosti ne mogu biti identicni.

U klasicnom liberalnom (metapravnom) shvatanju, vladavina prava treba da postavi odredene granice politickoj moci, koje se ne mogu preci a da se pri tome ne ugrozi tuda sloboda. Najjasniji izraz dobila je u delu Introduction to the Study of the Law of the Constitution koje je napisao Albert Venn Dicey, po kome vladavina prava podrazumeva: odsustvo arbitrarne vlasti kada je rec o individualnim pravima i slobodama; jednakost svih gradana pred zakonom i pravnu sigurnost shvacenu kao slobodu od uplitanja bilo koga pa i nosilaca javne vlasti, koja proizilazi iz precedentnog karaktera engleskog ustava.29 Ovakvo poimanje vladavine prava znatno ogranicava drzavnu vlast radi zastite individualne slobode i kriticki se odnosi na bilo koji oblik arbitrarnosti, diskrecionog odlucivanja o individualnim pravima i pozitivne diskriminacije. Kljucna komponenta ovako shvacene ideje vladavine prava jeste jednakost gradana pred zakonom, pa se shodno tome iskljucuje mogucnost da vlada iz bilo kojih razloga (npr. siromastvo, nezaposlenost) pomaze jednoj kategoriji gradana i da zbog toga prinudnim putem (porezima) prikuplja sredstva za takvu vrstu pomoci. Medutim, vremenom, moderna drzava dozivljava promene i od konstitucionalne, klasicno-liberalne ona polako pocinje da dobija demokratska i socijalisticka svojstva. To je uslovilo i promenu u shvatanju vladavine prava. U novonastalim drustvenim okolnostima, kada je doslo do prosirenja prava glasa i sirenja sfere delanja vlade, jednakost gradana pred zakonom u pravom smislu reci, na cemu je insistirao Dicey, postaje iluzorna. U eri sirenja uverenja u ispravnost drzavne intervencije u cilju korekcije socijalnih i ekonomskih nejednakosti, najveci broj zancona vise nije imao opsti znacaj, vec su se odnosili na posebne kategorije gradana. Razvodnjavanje liberalizma sa elementima socijalizma i preobrazaji drzave koji su pratili te promene uslovili su i napustanje metapravne koncepcije vladavine prava koja se temeljila na ogranicenoj vladi i jednakosti pred zakonom. Novo shvatanje vise nije radikalno osporavalo one zakone koji su na odredeni nacin, u interesu socijalne pravde i drustvene solidarnosti, pojedine kategorije gradana tretirali na drukciji, povoljniji nacin. Tako se i zamisao vladavine prava menjala zajedno sa ideoloskim promenama po pitanju uloge drzave unutar liberalne tradicije.

Posle II svetskog rata, u vreme drzave blagostanja, nastavile su se slicne rasprave o vladavini prava, odnosu vladavine prava i socijalne pravde, kao i kompatibilnosti ideja vladavine prava i drzave blagostanja. Sa jedne strane, Hayek je insistirao na metapravnoj koncepciji vladavine prava i tvrdio da su vladavina prava i socijalna pravda inkopatibilni, dok je Harry Jones smatrao da vladavina prava i drzava blagostanja nisu suprotstavljeni.30 No, ovaj rad ne dozvoljava da se detaljnije ispituju razlike u shvatanjima vladavine prava, vec je na njih ukazano samo da bi se istaklo da se ideja minimalne drzave moze dovesti u vezu samo sa metapravnom koncepcijom vladavine prava, koja je utemeljena na neprikosnovenom nacelu jednakosti tretmana, odnosno jednakosti pred zakonom.

4.4.Proceduralna pravda

Ideja minimalne drzave povlaci za sobom posebno, proceduralno shvatanje pravde. Sustina ovakvog shvatanja temelji se na postojanju opstih pravila kojima se stite prava svojine i kojima se zabranjuje prevara i upotreba sile u sklapanju ugovora.31 Tipican primer proceduralnog shvatanja pravde pronalazimo kod Hayeka i Nozicka, medutim ovakvo poimanje pravde ima poreklo u Humeovoj teoriji pravde i antropoloskom skepticizmu. Naime, Hume je polazeci od tri osnovna postulata covekove prirode - covekova beskonacna zelja za dobrima, ogranicenost resursa i covekova ogranicena dobronamernost - dosao do neophodnosti uspostavljanja pravila pravde. Covek je stvorenje koje uvek zeli vise dobara nego sto mu je potrebno, stvorenje u kome tinja plamen nezasite zelje za dobrima. Priroda ga je opteretila bezbrojnim potrebama, podarivsi mu pri tome slabasna sredstva za njihovo podmirenje.32 Te svoje prirodne nedostatke covek moze da prevazide samo pomocu drustva. Ali, dobra do kojih covek dolazi sopstvenom radinoscu su oskudna, pa nisu sigurna i podlozna su nasrtajima drugih, zbog cega se javlja potreba za njihovom zastitom. To znaci da treba uspostaviti izvesna pravila koja ce kazati sta je pravedno a sta nije, a to su pravila o stabilnosti svojine, pravila o prenosu svojine i pravila o ispunjenju obecanja. Vidimo, dakle, da je kod skotskog filozofa izvor pravde vlastiti interes, jer je u interesu svakog pojedinca zastita sopstvenog poseda, koje opet nema bez pravila pravde. Kao sto smo rekli, Humeovog coveka odlikuje ono sto je David Miller nazvao postulatom ogranicne ili nepotpune dobronamernosti33, sto znaci da covek najvise gleda sebe, pa zatim svoje srodnike i poznaninke, dok je za neznance gotovo nezainteresovan. Hume odbacuje i poptuni egoizam i potpuni altruizam, jer, kada bi npr. ljudi po svoj prirodi bili apsolutno blagonakloni, pravila pravde ne bi ni bila potrebna.

Dakle, pravda se sastoji u postovanju prava svojine drugih pojedinaca i predstavlja sam temelj drustva, buduci da bi se bez nje ono u potpunosti urusilo. Kako je u Teoriji moralnih osecanja (The Theory of Moral Sentiments) istakao Adam Smith, pravda predstavlja glavni stub drustva bez koga bi se ono moralo u trenutku urusiti i raspasti u atome.34 Poreklo joj je u samoljublju i stoga je njena svrha zastita licnosti i poseda, odnosno svojine. Zato kada Hayek insistira na postojanju tzv. pravila pravednog ponasanja, ciji je cilj da "povlacenjem granica, sto je vise moguce sprece da se akcije razlicitih pojedinaca medusobno sukobljavaju"35 i koja omogucavaju da se u svakom trenutku ustanovi granica zasticenog delokruga svakoga i tako napravi razlika izmedu meum i tuum, on zapravo samo dalje razraduje Humeovu koncepciju pravde. Ova pravila Hayek naziva pravilima pravednog ponasanja, jer ne deluju arbitrarno vec neutralno. To znaci da ne postoji drugo formalno merilo pravednosti do opstosti i jedna32 kosti zakona.36

Predstavnici proceduralnog shvatanja pravde zestoko kritikuju poimanje pravde kao distributivne pravde, to jest imaju negativan stav prema socijalnoj pravdi. lako je socijalna pravda osnovna vrednost moderne socijaldemokratske ideologije, ona nije strana ni jednom delu liberalne misli u sklopu zamisli o jednakim sansama u uslovima sto vece ekonomske efikasnosti i sto manjeg unistavanja prirodnih resursa.37 Rec je o onom delu liberalne misli (Rawls, Dworkin) koja je davala primat jednakosti nad slobodom, ne odbacujuci na taj nacin socijalnu pravdu.38 Dworkin je tako konstruisao model "pravicnog trzista" koji pravi razliku izmedu zasluzenih i nezasluzenih ekonomskih nejednakosti i koji dozvoljava samo prve39, i na taj nacin ostavio prostor za socijalnu pravdu u svojoj politickoj teoriji. Ipak, neoliberalna kritika socijalne pravde odbacuje istu kao opasan kolektivisticki koncept koji je neostvariv u velikom modernom drustvu. Njihova argumentacija se svodi na sledece: samo u malim grupama, u kojima se pripadnici medusobno dobro poznaju, moguce je da se udeli svakog pripadnika grupe mogu raspodeliti prema usvojenim standardima zasluge, dok je u velikom drustvu nemoguce utvrditi moralnu zaslugu i pravicnu raspodelu. Hayek kaze da je zahtev za nagradom prema zasluzi, koji podrazumeva socijalna pravda, zahtev koji je nemoguce ostvariti u velikom drustvu jer ne mozemo znati sve okolnosti koje odreduju zaslugu40, odnosno ne mozemo sa sigurnoscu znati kako ce nesto biti vrednovano od strane drugih na trzistu. Nozick navodi i da zavist predstavlja jednu od osnovnih pokretackih sila koje vode isticanju zahteva za ostvarenjem socijalne pravde, odnosno da se zavist nalazi u temeljima egalitarizma. Tako, kaze da nejednakosti u prihodima ili nejednakosti preduzetnika u poredenju sa njegovim namestenicima "toliko izjedaju ljude - ne zbog osecanja da je superiorni polozaj nezasluzen, vec zbog osecanja da on jeste zasluzen i zaraden", pa ce radnik u fabrici koju je osnovao nekadasnji radnik, stalno sebi postavljati pitanje: zasto je on uspeo a ne ja, zasto sam ja ovde.41

No, nema potrebe da se dalje razmatra neoliberalna kritika koncepta soci36 jalne pravde i ispituje da li je i u kojoj meri opravdana, vec je vazno istaci da zamisli minimalne drzave, vladavine prava i proceduralne pravde odbacuju socijalnu pravdu prvenstveno zbog toga sto krsi noseci postulat na kome se one temelje - postulat jednakosti gradana pred zakonom. Dok se prve ideje zasnivaju na jednakosti tretmana, ideja socijalne pravde pociva na nuznosti redistribucije, i samim tim na razlicitosti tretmana. U sustini, proceduralna pravda, kako je to oslikao Norman Barry, nalikuje trkama - "praviana trka nije ona u kojoj osoba koja pobedi moralno zasluzuje da pobedi, nego ona u kojoj nema varanja, niko ne startuje prerano ili ima nepravicno preimucstvo upotrebom droga."42

4.5.Spontani trzisni poredak

Ideji minimalne drzave odgovara i ideja o spontanom poretku trzista, koji Hayek naziva katalaksija, po grckoj reci katallattein sto bi se moglo prevesti kao "preobraziti se od neprijatelja u prijatelja". Ovakav trzisni poredak, utemeljen na konkurenciji, privatnoj svojini i slobodi preduzetnistva, podrazumeva postojanje trzisne utakmice, svojevrsne igre u kojoj ce prosperirati oni koji na najbolji nacin ukomponuju znanje i vestinu. Rec je o trzisnom sistemu koji predstavlja svojevrsnu igru razmene u kojoj svi igraci imaju koristi, iako svi oni imaju sopstvene ciljeve, a rezultat je uvek posledica kombinacije vestine i srece.43 Katalaksija je igra jer ne znamo unapred do kakvih ce rezultata dovesti. Trzisni mehanizam funkcionise tako sto ljudi medusobno saraduju na obostranu korist, a da pri tome ni kod jednog od njih ne postoji namera da pomogne drugome u realizaciji njegovih ciljeva. U okviru ovako shvacenog poretka ljudi ostvaruju mnostvo razlicitih ciljeva putem razmene dobara i usluga, a pri tome ostvarenje jednog cilja ne narusava izglede da se ostvare drugi ciljevi. Svaki covek, sledeci sopstveni interes, nenamerno i nesvesno sluzi ostvarenju ciljeva drugog coveka. Na taj nacin procesi katalaksije omogucavaju da iz sledenja vlastitog interesa nastupi opste blagostanje.44

Medutim, cini se da ovakvo funkcionisanje trzista daje vece sanse za uspeh onima koji u startu poseduju vise, odnosno onima koji su na boljim pocetnim pozicijama, sto znaci da se tesko moze uporediti sa igrom. Ovo stoga sto se kod igre, npr. igre kartama, karte posle svake runde iznova mesaju, dajuci svakom igracu mogucnost da krene sa iste osnovne linije, dok u slucaju trzisnog procesa to nije tako jer su sanse za uspeh odredene pocetnom distribucijom bogatstva, koja je retko kad jednaka i koja cak tezi da bude sve manje takva sa svakom sledecom rundom.45

Ipak, pored ovog znacajnog nedostatka, koncept spontanog trzisnog poretka imao je vaznu ulogu u borbi protiv u jednom delu sveta siroko rasprostranjenog uverenja u prosperitet koji obezbeduje sistem centralnog planiranja. Naime, ideja spontanog trzisnog poretka isla je uz ideju minimalne drzave koja je kroz neoliberalnu misao delimicno bila obnovljena u drugoj polovini XX veka, jer je suprotstavljena sistemu centralnog kolektivistickog planiranja i uverenju da je moguce urediti zivot prema unapred smisljenom planu, koji je bio prihvacen u zemljama socijalistickog bloka. Jer, drustveni sistem u kome se vrsi centralno dirigovanje svim ekonomskim aktivnostima prema utvrdenom planu koji odreduje na koji nacin treba koristiti drustvene resurse u velikoj meri prevazilazi ono na cemu pociva zamisao o minimalnoj drzavi, i sasvim suprotno tome podrazumeva znacajni obim vladinih aktivnosti i nezaobilaznu ulogu drzave u apsolutno svim sferama drustvenog zivota. Njegovi kriticari smatrali su da planski sistem insistira na rekonstrukciji drustvenog zivota po uzoru na autoritarnu organizaciju, kakva je npr. vojska, a svaki sistem ustrojen na autoritarnim principima vodi sigurnom gubitku slobode. Upozoravajuci na tendenciju planskog drustva sa centralnom ulogom drzave ka totalitarizmu, autori neoliberalnog talasa (Hayek, Friedman i dr.) znacajno su doprineli spoznaji o negativnim efektima koje takav sistem proizvodi. Na kraju, i sami smo na primeru realnog, autoritarnog socijalizma mogli da se uverimo da sistem utemeljen na: politickoj represiji, drzavnom upravljanju celokupnim ekonomskim zivotom, apsolutnoj dominaciji drzavne svojine, usiljenoj industrijalizaciji i preglomaznom birokratskom aparatu, nikako ne moze doprineti afirmaciji individualne slobode.

Naravno, njihova kritika se nije zadrzavala samo na ovakvim sistemima, vec je bila usmerena prema svakom obliku drzavnog intervencionizma za koji su smatrali da moze ugroziti individualna prava i slobode. Tako je i projekat drzave blagostanja, kao poseban oblik kapitalistickog drustva utemeljen na kejnzijanskoj politici, pluralistickoj demokratiji i razvijenom sistemu socijalne sigurnosti46, pretrpeo bujice kritika, koje su cak isle toliko daleko da su pojedini autori tvrdili da su posledice drzavne intervencije iste i u drzavi blagostanja i u socijalizmu i drugim oblicima kolektivizma. Tako je Ludwig von Mises govorio da ne postoji "neki treci drustveni sistem koji ne bi bio ni trzisna ekonomija ni socijalizam"47, ne dozvoljavajuci time kompromis izmedu liberalizma i socijalizma, odnosno postojanje tzv. srednjeg puta koji je zagovarao socijalni liberalizam.

4.6.Odgovarajuca sfera vlade

Minimalna drzava pociva na principu o odgovarajucoj sferi delanja vlade, koja se ne moze preci a da se time ne ugrozi individualna sloboda. Sve delatnosti drzave koje prevazilaze osnovnu funkciju drzave (odrzavanje pravde i zastita od spoljasnjeg neprijatelja), za pristalice ideje minimalne drzave nisu opravdane. Tako, po njima, nije opravdana aktivna uloga drzave u oblastima osiguranja, radnog zakonodavstva, obrazovanja i javnog zdravstva. To znaci da je bilo kakav oblik osetnog drzavnog intervencionizma nespojiv sa doslednom klasicno-liberalnom koncepcijom minimalne drzave. Ona je neraskidivo povezana sa laissez-faire doktrinom i idejama slobodnog, samoregulativnog trzista i spontanog poretka kao zaostavstinom skotskih moralnih filozofa.

Medutim, danas je klasicna laissez-faire doktrina napustena. Za modernu drzavu mozemo da kazemo da obavlja mnogobrojne funkcije koje u velikoj meri prevazilaze odgovarajucu sferu delanja vlade na kojoj insistiraju zagovornici politickog ideala minimalne drzave. Tako, pored ogranaka vlade koji brane gradane od akata agresije, kako spolja od stranih neprijatelja tako i iznutra od strane samih gradana, postoje i ogranci koji podrazumevaju izrazito aktivnu ulogu vlade u drustvenom zivotu. Ali, medu njima valja praviti odredene razlike. Tako, neki sektori vlade pruzaju gradanima niz razlicitih javnih usluga (npr. putevi, biblioteke itd.) u cilju poboljsanja kvaliteta zivota, dok neki pak preuzimaju na sebe funkciju da se brinu o pojedinim kategorijama gradana koji to ne mogu sami da cine (nezaposleni, siromasni itd.), pa cak i preuzimaju na sebe ulogu oca i zabranjuju gradanima odredene aktivnosti ili ih primoravaju da delaju u odredenom pravcu za koji smatraju da je u interesu samih gradana.

Od navedenih aktivnosti nije sporno da je samo prva (odbrana i odrzavanje pravde) u potpunosti saglasna sa idejom minimalne drzave. Ali, da li su sve druge aktivnosti vlade takve prirode da uzurpiraju individualnu slobodu koju ideja minimalne drzave treba da stiti? Radikalni zastupnici minimalne drzave tipa Spencera sasvim sigurno bi dali potvrdan odgovor. Medutim, takav stav nije opravdan, jer odredene delatnosti vlade, iako prevazilaze zastitu od spoljasnje agresije, zastitu svojine i odrzavanje pravicnih odnosa medu gradanima, svakako ne ugrozavaju individualna prava i slobode. Zbog cega bi npr. izgradnja puteva kao delatnost vlade ugrozavala individualnu slobodu? Ova i slicne delatnosti vlade obezbeduju svima korist podjednako i niko nije prinudno diskriminisan da bi se popravio polozaj nekoga drugoga. Posto svi delovi drustva imaju korist, ne moze biti ugrozavanja slobode pojedinaca vladinim aktivnostima ovog tipa. Dakle, ideja minimalne drzave, ukoliko se temelji na nacelima individualne slobode i jednakosti pred zakonom, nema valjanu argumentaciju da uskrati pravo vladi da obezbeduje razne javne usluge u cilju podizanja kvaliteta zivota gradana, buduci da se time niti ugrozava nacelo jednakosti pred zakonom niti bilo cija individualna sloboda. Tesko je pronaci coveka koji ce npr. kazati da postojanje javne biblioteke na bilo koji nacin ugrozava njegovu slobodu. Ali, zato se mogu pronaci mnogi koji ce kazati da im je sloboda ugrozena ukoliko vlada pokusa na njihov racun da obezbedi odredena dobra od kojih ce samo delovi stanovnistva imati korist. Tu spadaju razlicite delatnosti vlade u cilju smanjivanja siromastva, borbe protiv nezaposlenosti i sl. Jer, ukoliko se npr. vlada odluci za sistem progresivnog oporezivanja, nacelo jednakosti pred zakonom ce biti naruseno, a onaj koji je oporezovan po visoj stopi sigurno nece kazati da mu je drago sto drzava stavlja ruku u njegov dzep i daje njegov novac drugima. Kako je istakao Spencer, covek koga zakon obavezuje da izdvoji deo svoga novca da bi se pomoglo siromasnim "ne stavlja svoju ruku u dzep iz cistog saosecanja prema siromasnima; on gleda na taj zahtev kao na jos jednu dazbinu, i oseca pre neprijatnost nego zadovoljstvo izdvajajuci novac."48 Stoga, ove aktivnosti vlade ne mogu biti tretirane na isti nacin kao one od kojih koristi imaju svi delovi drustva.

Naravno, dosledni zagovornici minimalne drzave i ekstremne laissez-faire doktrine mogu prigovoriti da vlada i u slucaju prvo navedenih aktivnosti prinudno primorava gradane da izdvajaju novac za odredene projekte za koje vlada kaze da doprinose njihovoj dobrobiti, odnosno blagostanju. Ali, buduci da nacelo jednakosti gradana pred zakonom kao konstitutivni element ideje minimalne drzave ovde nije prekrseno, nije prihvatljiva teza da su aktivnosti vlade tog tipa inkompatibilne sa teorijskim konceptom minimalne drzave. Uo48 stalom, ne treba zaboraviti da je i Adam Smith, iako se pridrzavao principa o stetnosti drzavnog intervencionizma, ipak ostavljao vladi prostor da dela kada je rec o izgradnji puteva i mostova ili brizi o zdravlju u slucaju zaraznih bolesti. Sa druge strane, ekstremni zagovornici laissez-faire ekonomije, kao sto je to bio Herbert Spencer, nisu dopustali vladi takve aktivnosti i u socijaldarvinistickom duhu gledali su na siromastvo kao na jedan od zakona prirode. Ipak, socijaldarvnisticki stav o neopravdanosti drzavne intervencije krajnje je diskutabilan, jer ukoliko se neko poziva na prirodne zakone onda tu nema mesta za eticka pitanja i moralne dileme. Prirodni zakoni se desavaju nezavisno od volje coveka i kao takvi ne mogu biti ni moralni ni nemoralni. Medutim, kada je rec o drustvenim problemima uvek mozemo postaviti pitanje da li je nesto eticki opravdano, pa je u tom smislu i pitanje drzavne interevencije podlozno moralnoj oceni o opravdanosti. Stav o opravdanosti, odnosno neopravdanosti drzavne intervencije uvek se temelji na vrednosnim sudovima. Stoga, mozemo kazati da je socijaldarvinisticka odbrana laissez-faire doktrine manjkava. Suprotno, ukoliko branimo osnovne laissez-faire principe koristeci se efektima koje oni u krajnjoj liniji proizvode - npr. cinjenica da sloboda konkurencije redukuje opasnost uspostavljanja drzavnog monopola - to je sasvim legitimno jer nismo napravili ogradu od etickih pitanja.

Osnovna funcija drzave, dakle, moze da se prosiri jos nekim aktivnostima vlade, a da se na taj nacin ne ugrozi individualna sloboda, jednakost pred zakonom, i da se i dalje ostane u granicama onog teorijskog koncepta koji nazivamo minimalnom drzavom. U prilog tome, navedimo jedan primer koji ce nam pokazati sasvim suprotno od onog sto tvrde tvrdokorni zastupnici drzave kao nocnog cuvara. Ako preti opasnost od epidemije i postavi se pitanje da li vlada treba da dela u cilju zastite tako sto ce narediti gradanima da nesto cine (npr. obavezna vakcinacija i sl.) ili da se uzdrze od cinjenja (mere karantina i sl.), neko bi u antietatistickom duhu mogao kazati da time vlada gusi slobodu izbora i uzurpira autonomnu sferu delanja pojedinaca. Ali, ako se vratimo na osnovnu svrhu ideje minimalne drzave, zastitu licnosti i poseda, odnosno zastitu indivudualne slobode koja je pojmljena negativno, videcemo da navedene aktivnosti vlade ne ugrozavaju vec naprotiv, omogucavaju slobodu. Jer, negativno odredenje slobode podrazumeva da mozete delati samo do one granice dok ne pocnete svojim delanjem da ugrozavate istu takvu slobodu drugoga. Ukoliko je predete, vise ne govorimo o slobodi, vec samovolji (divljoj slobodi), jer ugrozavate autonomnu sferu delanja drugih pojedinaca. To zapravo znaci da bi, u navedenom primeru, onaj koji odbije da se vakcinise ili zarazen nastavi normalno da se krece ulicama ugrozio druge svojim delanjem. I, dalje, proizilazi da vlada zabranjujuci gradanima odredene aktivnosti ili primoravajuci ih da se ponasaju na odredeni nacin ne ugrozava uvek individualnu slobodu. Na kraju, dolazimo i do toga da pojedine aktivnosti vlade nisu stetne po slobodu, iako nadilaze odbranu i deljenje pravde, vec naprotiv - da su vise nego potrebne.

Naravno, niko ne spori da je izuzetno opasno da vlada u potpunosti na sebe preuzme ulogu kakvu ima otac u odnosu na svoju maloletnu decu i da do detalja regulise privatne zivote gradana i uskrati im vise nego potrebnu slobodu izbora, ali vidimo da postoje situacije i oblasti drustvenog zivota u kojima se pokazuje da je ideja minimalne drzave u svojoj izvornoj formi neodrziva. Dakle, ne treba prihvatiti "paradoks slobode", po kome politicko telo (drzava) moze prinuditi pojedinca da bude slobodan49, jer on apsolutno shvacen otvara vrata totalitarizmu, ali isto tako ne treba prihvatiti ni klasicno-liberalni stav o apsolutnoj stetnosti drzavnog intervencionizma.

5.ZAKLJUCAK

Dakle, u modernoj politickoj teoriji ideja minimalne drzave nije imala znacajniju ulogu. Pokusaj njene primene u realnoj politici 80-ih godina, kao sto smo videli, imao je ne samo liberalno vec i konzervativno-autoritarno ishodiste. Ipak, i u modernoj politickoj teoriji bilo je mislilaca koji su konstantno ukazivali na prednosti minimalne, ogranicene vlade, a to su cinili na dva nacina. Moderni zastupnici vrednosti klasicnog liberalizma temeljili su svoju odbranu minimalne vlade ili na onome sto su smatrali da predstavlja minimalnu moralnu osnovu (npr. opravdanje minimalne vlade na osnovu prosperiteta koji spontano obezbeduje slobodno trziste bez vladinog mesanja) ili ukazivanjem na opasnosti od samovoljne prinude vlade.50 Ovaj drugi nacin zahteva dopunu u vidu neophodnosti dovodenja vlasti u okvire prava u cilju zastite individualnih prava i sloboda (ideja vladavine prava).

Medutim, valja naglasiti da najveci broj pristalica klasicnih liberalnih vrednosti nikada nije prihvatao cist spencerovski teorijski model minimalne drzave, prihvatajuci da liberalna drzava moze imati niz servisnih funkcija koje prevazilaze obezbedenje pravde i zastitu individualnih prava.51 Zato je u mo49 dernoj politickoj teoriji podesnije govoriti ne o minimalnoj vec ogranicenoj vladi. To znaci da osim "klasicne" funkcije minimalne drzave ona moze obavljati jos set odredenih aktivnosti, a da se pri tome ne ugrozi ono zbog cega je ideja minimalne drzave i uoblicena - individualna sloboda. Stav iz prve polovine XIX veka o apsolutnoj stetnosti drzavne intervencije ne moze biti prihvacen, ali upozorenje da osetniji drzavni intervencionizam predstavlja pretnju slobodi ostaje. Jer, kada bi se vlada ogranicila iskljucivo na Spencerovu "odgovarajucu sferu delanja", ostalo bi otvoreno pitanje finansiranja minimalne funkcije drzave. Stoga, buduci da ne daju odgovor na ovo pitanje, mozemo kazati da su Spencerova i Nozickova koncepcija minimalne drzave na klimavim nogama.

Ideal minimalne drzave danas treba shvatiti kao ideal ogranicene vladavine. Vlast mora biti ogranicena svojom svrhom (zastita individualne slobode) i u okvirima prava. U takvoj drzavi vlada moze preduzimati odredene aktivnosti pored one osnovne, a da pri tome ne uzurpira individual(TM), slobodu. Oporezivanje ne treba shvatiti kao narusavanje svetog prava na imovinu, vec, shodno principu jednakosti tretmana, insistirati na proporcionalnom oporezivanju (ista poreska stopa bez obzira na visinu dohotka) kao pravicnijem sa aspekta ekonomske efikasnosti, umesto na progresivnom koje urusava navedeni princip podrazumevajuci da veci teret fiskalne konsolidacije treba da snose imucniji gradani. Vladavina prava treba da bude jedan od stozera politickog sistema, ali se mora shvatiti kao politicki ideal, odnosno kao vladavina onoga sto zakon treba da bude a ne kao vladavina odredenog zakona, jer zakon ne mora uvek imati sve karakteristike koje bi trebalo da ima. Istina, pitanje pravednosti zakona zbog razlicitog shvatanja pravde ostaje krajnje diskutabilno, ali postoji jedno merilo koje je u takvim okolnostima najprihvatljivije da bi se odredilo da li je nesto pravedno ili nije. To merilo jeste upravo princip jednakosti svih pred zakonom, noseci princip ogranicene vladavine. Jer, taj princip je u modernoj politickoj teoriji od esencijalnog znacaja za slobodu. Kako je istakao Hayek, jedan rob nece postati slobodan ako samo dobije pravo da glasa, ili ako bude uzivao u raskosi i udobnosti ili pak ako stekne moc nad drugima ljudima. Nista od navedenog ne moze promeniti njegovu zavisnost od proizvoljne volje njegovog gospodara - "Ali samo ako je potcinjen istim zakonima kao svi njegovi sugradani, ako je zasticen od proizvoljnog hapsenja i slobodan da bira sopstveni posao, i ako je u mogucnosti da poseduje i stice svojinu, nijedan drugi covek ili grupa ljudi ne moze ga prinuditi da izvrsava njihove naredbe."52 Tako i gradani, da bi bili uistinu slobodni, moraju imati jednak tretman od strane vlade. Jer, ako bi samo necija imovina ili prihodi bili predmet oporezivanja, ti gradani bi, bas kao i rob u Hayekovom primeru, zavisili od proizvoljne volje njihovog gospodara, tj. vlade. U tom smislu, proceduralno shvatanje pravde jeste najprihvatljivije. A to shvatanje je primereno minimalnoj vladi, odnosno preciznije - ogranicenoj konstitucionalnoj vladi, koja se prema pojedincima ne ponasa paternalisticki vec dostojanstveno i odgovorno, garantujuci im jednakost pred zakonom, autonomiju i slobodu izbora.

Footnote

1Pored ove vrste anarhizma, koja je daleko znacajnija u istoriji politickih ideja u Evropi, postoji i onaj novijeg datuma, koji je oblikovao Murrey Rothbard u SAD i koji se uobicajeno naziva individualistickim anarhizmom (anarhokapitalizmom), u okviru koga se isticu vrednosti negativne slobode, slobodnog trzista i apsolutnog prava svojine. Detaljnije: Ravlic, S., Svjetovi ideologije, CID - Politicka kultura, Podgorica - Zagreb, 2013., str. 121 - 125.

2Malthus, T. R., An Essay on the Principle of Population, Dover Publications, New York, 2007., str. 29.

3 Taylor, A. J. P., citirano prema: Gray, J., Liberalizam, CID, Podgorica, 1999., str. 43.

4 Liberalizam se kao ideologija uoblicio u XIX veku, a izraz liberalizam nastao je 1812. godine u Spaniji. Vezan je za delovanje politicke grupe Liberales koji su se protivili apsolutizmu Ferdinanda VII, pozivajuci se na neke principe iz Ustava Francuske iz 1791. godine, inace prvog pisanog ustava u Evropi. Detaljnije: Ravlic S., op. cit. u bilj. 1, str. 39.

5 Brodel, F., Materijalna tívillizatíja: ekonomija i kapitalizam od XV do XVIII veka, knj. III, Sluzbeni list SRJ - Stylos - CID, Beograd - Novi Sad - Podgorica, 2008., str. 541 - 542.

6 Lakicevic, D.; Stojanovic, B.; Vujacic, I., Teoreticari liberalizma, Sluzbeni list, Beograd, 2007., str. 149.

7 Fabijevci su branili "pozitivnu" ulogu drzave i drzavnu intervenciju u korist obespravljenih i siromasnih slojeva, a najpoznatiji su bili George Bernard Shaw, Sidney i Beatrice Webb. Naziv su dobili po rimskom vojskovodi Maksimu Fabiju koji je taktikom izbegavanja krupnih sukoba pobedio u ratu sa Hanibalom.

8 Smith, A., Istrazivanjeprirode i uzroka bogatstva naroda, knj. II, Kultura, Zagreb, 1952., str. 187.

9 Spencer, H., Social Statics: Abridged and Revised, Watts, London, 1910., str. 33.

10 Spencer, H., The Man versus the State with Six Essays on Government, Society and Freedom, Liberty Fund, Indianapolis, 1982., str. 187.

11 Dokic, M., Spenserova kritika drzavnog intervencionizma, Godisnjak Fakulteta politickih nauka, Beograd, vol. 9, br. 13, 2015., str. 185 - 204.

12 Taylor, A. J. P., citirano prema: Gray, J., op. cit. u bilj. 3, str. 53.

13 Nozick, R., Anarhija, drzava i utopija, CID, Podgorica, 2010., str. ix.

14 Videti: Wolff, J., Robert Nozick Property, Justice and the Minimal State, Polity Press, Cambridge, 1991., str. 12.

15 Nozick, R., op. cit. u bilj. 13, str. 241.

16 Barry, N., Uvod u modernu politicku teoriju, Sluzbeni glasnik, Beograd, 2007., str. 104 - 105.

17 Opsirnije: Rand, A., Vrlina sebicnosti, Global Book, Novi Sad, 1997., str. 162.

18 Ravlic, S., op. cit. u bilj. 1, str. 92.

19 Ibid, str. 92 - 93.

20 Nedovic, S., Drzava blagostanja: ideje i politika, Izdavacka agencija Draganic, Beograd, 1995., str. 178.

21 Marinkovic, D.; Ristic, D., Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije neoliberalizma, Sociologija, vol. 57, br. 1, 2015., str. 112 - 132.

22 Hume, D., Rasprava o Ijudskoj prirodi, Veselin Maslesa, Sarajevo, 1983., str. 416.

23 Navedeno prema: Lakicevic, D., Metoda i politika, Institut za evropske studije - Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2003., str. 88.

24 Smith, A., op. cit. u bilj. 8, str. 17.

25 Ibid., str. 308.

26 Barry, N., op. cit. u bilj. 16, str. 300 - 301.

27 Hiskes, R. P., Community without Coercion: Getting Along in the Minimal State, Associated University Presses, London - Toronto, 1982., str. 11 - 19.

28 Pravo kao umece slobode: ogled o vladavini prava, Sluzbni glasnik, Beograd, 2005., str. 127.

29 Dicey, A. V., Introduction to the Study of the Law of the Constitution, Liberty Fund, Indianapolis, 1982., str. 110 - 120, http://files.libertyfund.org/files/1714/0125_ Bk.pdf (9. VIII 2015.).

30 Kosutic, B. P., Uvod u jurisprudenciju, CID, Podgorica, 2008., str. 229 - 230.

31 Barry, N., op. cit. u bilj. 16, str. 178.

32 Hume, D., op. cit. u bilj. 22, str. 413.

33 Miller, D., Philosophy and Ideology in Hume's Political Thought, Oxford University Press, Oxford, 1981., str. 106.

34 Smith, A., Teorija moralnih osecanja, CID, Podgorica, 2008., str. 80.

35 Hayek, F. A., Pravo, zakonodavstvo, sloboda, CID - Sluzbeni list, Podgorica - Beograd, 2002., str. 104.

36 Hayek, F. A., Poredak slobode, Global Book, Novi Sad, 1998., str. 185.

37 Ravlic, S., op. cit. u bilj. 1, str. 136.

38 Rawls, J., Teorija pravde, CID - Sluzbeni list SRJ, Podgorica - Beograd, 1998.; Dworkin, R., Sustina individualnih prava, CID - Sluzbeni list SRJ, Podgorica - Beograd, 2001.

39 Vujadinovic, D., Politickafilozofija Ronalda Dvorkina, Sluzbeni glasnik - Pravni fakultet, Beograd, 2006., str. 55.

40 Hayek, F. A., Studije izfilozofije, politike i ekonomije, Paideia, Beograd, 2002., str. 160.

41 Nozick, R., op. cit. u bilj. 13, str. 196.

42 Barry, N., op. cit. u bilj. 16, str. 179.

43 Butler, E., Hayek: His Contribution to the Political and Economic Thought of Our Time, Temple Smith, London, 1983., str. 45.

44 Hayek, F. A., op. cit. u bilj. 35, str. 140.

45 Kley, R., Hayek's Social and Political Thought, Clarendon Press, Oxford, 1994., str. 99.

46 Nedovic, S., op. cit. u bilj. 20, str. 5.

47 Mises, L. von, Od plana do haosa, Global Book, Novi Sad, 1999., str. 26.

48 Spencer, H., op. cit. u bilj. 10, str.

49 Rousseau, J. J., Drustveni ugovor, Filip Visnjic, Beograd, 1993., str. 38.

50 Ryan, A., The Making of Modern Liberalism, Princeton University Press, New Jersey, 2012., str. 24.

51 Gray, J., op. cit. u bilj. 3, str. 98.

52 Hayek, F. A., op. cit. u bilj. 36, str. 26.