KRITICKA OBELEZJA I TEORIJSKA UPORISTA KRITICKO-ESEJISTICKOG OPUSA MIROSLAVA EGERICA

Abstract

O istorijskom kontekstu u drugoj polovini 19. veka i prvoj cetvrtini 20. veka (do pocetka Drugog svetskog rata) Egeric je najvise pisao u esejima »[Markovic] i Skerlic o knjizevnosti«, »Dis i Skerlic«, »Skerlicevo shvatanje poezije« i »Milutin Bojic i Jovan Skerlic«. Markovicev prenaglaseni kult razuma, borba protiv »romanticne ideoloske pozlate« u knjizevnosti, kao i njegov zahtev da se se narod mora osloboditi od zabluda, suociti sa stvarnoscu i njenim problemima i pokazati socijalnu odgovornost, ima po Egericu objasnjenje u istorijskim prilikama. Egeric je, uporeðujuci raspolozenje nacionalne razocaranosti i otreznjenja koje je vladalo u decenijama posle revolucije iz 1848/49. godine (meðu Srbima iz Juzne Ugarske prvenstveno) sa rasprsenjem iluzija i ocekivanja posle San Stefanskog i Berlinskog kongresa (1878), doveo u vezu uzroke bliskosti Markovicevih i Skerlicevih stavova. Egeric je i sam, tumaceci Skerlicevu poziciju, imao na umu ozbiljnost i opasnost istorijskih dogaðaja na pocetku 20. veka: nereseno nacionalno pitanje, Austro-Ugarska aneksija Bosne i Hercegovine, Balkanski ratovi i blisko izbijanje Prvog svetskog rata. [Stoga] je smatrao da su nepovoljne istorijske prilike predstavljale kljucni uzrok Skerliceve moralne i socijalne iskljucivosti (u kritickim viðenjima). Prateci razvojni tok Skerlicevog kritickog rada, Egeric (1994: 64) je izneo zapazanje da se on do prvih godina 20. veka afirmativno odnosio prema pesnickom individualizmu, i da je tek od 1904. zauzeo poziciju rigidnog kriticara »sluteci u vecoj meri iskusenja pred kojima se nalazi Srbija, stesnjena izmeðu velikih i mocnih neprijatelja«, kao i da je Skerlic imao redak »sluh za istorijsko, za anticipacije istorijskog toka« (sa poslednjom konstatacijom bismo se samo delimicno mogli sloziti). Osobine koje je Egeric izdvojio kao zajednicke za Markovicev i Skerlicev kriticki sistem jesu: primat sadrzine nad formom, kriticko razmatranje drustvenih pojava, potreba da knjizevnost uzme oslonac u istorijskoj i socijalnoj realnosti (socijalni utulitarizem Markovicev u knjizevnim shvatanjima), otklon od naglasenog individualizma u umetnosti, »potreba da se bude na evropskoj i svetskoj visini socijalne i kulturne misli« shvatanje umetnosti ne kao igre nego kao duznosti prema covecanstvu i »eticko odjekivanje na sve sto se bitno u drustvu zbiva« (Egeric 1994: 55). U tekstu »Dis i Skerlic« Egeric je dao, na pozitivisticki nacin, citavu sliku drustveno-istorijskih i kulturnih okolnosti pod kojima se pojavila Skerliceva reakcija na Disovu pesnicku zbirku Utopljene duse. Kao znacajne istorijske i kulturne dogaðaje u vreme neposredno pre i posle Disovog dolaska u Beograd 1903. godine, Egeric je naveo Majski prevrat, pokretanje Srpskog knjizevnog glasnika (1901), osnivanje Beogradskog univerziteta (1905)5 i Srpske knjizevne zadruge (1892).

Ukoliko se osvrnemo na uvodni deo izlaganja u okviru ove studije, kao cetvrta kljucna karakteristika Egericevog kriticarskog postupka navedena je sirina njegovog pristupa u analizi jednostranosti i utilitarnosti kritickih nazora srpskih knjizevnih kriticara, sto se u najvecoj meri odnosi na Jovana Skerlica (a zatim na Ðorða Jovanovica i Svetozara Markovica, kao i na eseje o kriticarima stampanim u knjizi Portreti i pamfleti). Nesumnjivo je i vidno Egericevo uvazavanje i obimno istrazivanje Skerlicevog dela i njegovog pogleda na svet. Naznaceno je, takoðe, da je Egeric tragao za prirodom i motivacijom kriticarske utilitarnosti prvenstveno kada je takva kritika nastupala, po njemu, sa pozicije koja je naglasavala potrebu za moralnom i istorijskom odgovornoscu knjizevnog stvaraoca. Stoga, vredno je istaci da [Egeric] ne biva jednostran kada kritikuje druge svoje prethodnike za njihovu jednostranost, sto je moguce pokazati na primeru Egericevog viðenja poetickog nesaglasja izmeðu Jovana Skerlica (ciji kriticki duh Egeric naziva »selektivno logicarskim«) i Vladislava Petkovica Disa. Premda pise sa izrazitim osporavanjem o Skerlicevoj zestokoj kritici Disovih Utopljenih dusa, Miroslav Egeric na taj nacin ne pokusava da diskvalifikuje Skerlica kao kriticara, nego nastoji da traga za motivisanoscu njegove utilitaristicke kriticke pozicije, kao i njegove negativne kriticke recepcije Disove poezije. Tako, u Egericevom primarnom fokusu se nije naslo razmatranje o tome koliko je Skerlic pogresio kritikujuci Disa, nego njegova zelja za razumevanjem Skerlicevog pogleda na svet koji je podrazumevao »elan sluzbe za opste dobro« i socijalnu i moralnu brigu za nacionalni opstanak postavljenu na univerzalni nivo, koju je Skerlic apsolutizovao kao kriterijum prilikom odreðivanja vrednosti knjizevnih dela. [Uz] to, uocljiva je i Egericeva (1994: 61) namera da odbrani Skerlica od olakih i ucestalih napada, kao i od negatorskog odnosa potonjih generacija kriticara koji »pretezni deo reputacije sticu ukazujuci sta sve taj genijalni radnik nije video i nije stigao da uradi, umesto da radni vek krunisu delom koje bi pokazalo u cemu su nastavili Skerliceva istrazivanja «. U tom smislu, karakteristican je sledeci Egericev (1994: 67-68) sud (zabelezen u formi retorskog pitanja i objasnjenja):

Headnote

Uz pregled Egericevih teorijskih uvida o knjizevnosti, u radu je dat analiticki prikaz najvaznijih odrednica njegovog kritickog prosedea. Pojedinacno, izdvojene su i interpretirane sledece karakteristike: 1) stvaralacki aktivizam eticko-egzistencijalisticke inspiracije, 2) borba za demokraticnost (antidogmaticnost) umetnickog cina, 3) akcentovanje istorijskog konteksta kao znacajnog cinioca u tumacenju knjizevnih i knjizevno-kritickih ostvarenja koja u svom jezgru sadrze zaokupljenost etickim i egzistencijalnim problemima, kao i 4) ispoljavanje sirine pristupa u analizi jednostranosti kritickih nazora srpskih knjizevnih kriticara.

Kljucne besede: teorija knjizevnosti, autonomija umetnosti, ideoloska kritika, moral, istorijski kontekst

In addition to the overview of Egeric's theoretical insights about literature, the paper provides an analytical presentation of the major determinants of his critical process. Specifically, the following characteristics are singled out and elucidated: (1) creative activism of ethical-existential interpretation; (2) striving for democratic (anti-dogmatic) nature of artistic act; (3) emphasis on historical context as a significant factor in interpreting literary and literary critical works concerned with ethical and existential issues; (4) demonstration of a broad approach in the analysis of one-sided critical principles of Serbian literary critics.

Keywords: literary theory, autonomy of art, ideological criticism, morality, historical context

1 Uvodne napomene

Kada je rec o proucavanju knjizevnosti, Egeric ne prednjaci u teorijsko-metodoloskom smislu i njegov kriticki postupak je blizak srpskoj impresionistickoj kritickoj tradiciji. Stoga, imajuci u vidu odsustvo razvijenijih metodoloskih uvida u kriticarskom opusu Miroslava Egerica, u cilju definisanja njegovih kritickih nacela potrebno je ici »zaobilaznim« putem - analizom njegovih konretnih knjizevno-kritickih tekstova.

Egeric nije mnogo pisao o knjizevnoj teoriji, meðutim, uz implicitnu poetiku njegovog kriticarskog postupka koju je moguce iscitati iz njegovih kritickih ogleda, postoji i nekoliko tekstova u kojima se on primarno bavi teorijskim aspektima proucavanja knjizevnosti, u kojima prednost daje kritickom duhu izucavaoca literature u odnosu na metod kojim se u svojoj analizi sluzi. Tako, najpre u svojoj disertaciji Knjizevno i kriticko delo Ðorða Jovanovica, u poglavlju »Jovanovic kao knjizevni teoreticar«,1 Egeric (1969: 118) je zabelezio da »svaka prava knjizevna kritika, skriveno ili neskriveno, sadrzi sopstvenu teorijsku osnovu ili nudi elemente za jednu takvu osnovu knjizevnoj misli«. Isticuci vaznost i potrebu postojanja teorijske osnove u kriticarskom poslu, koja omogucava i donosenje preciznijeg suda o problematici knjizevnog dela, Egeric (1969: 119) nedvosmisleno istice da »kritika bez teorijske osnove predstavlja, ustvari, samo uslovno kriticku misao«. Napomenucemo i to da uvodni tekst Srecne ruke (pod naslovom »Srecna ruka: razmisljanja o prirodi poezije, o duhu i metodu u razvitku srpske kritike«), o kome ce biti vise reci, predstavlja svojevrstan Egericev nastavak i razraðivanje stavova o duhu i metodu u knjizevnoj kritici koje je prvobitno izlozio u svojoj studiji o Ðorðu Jovanovicu, a zatim u Delima i danima (u eseju »Delo i kritika: razmatranja o moralnom, socijalnom i estetskom smislu knjizevne kritike«).

Iz Egericevih navoda u pomenutom poglavlju iz njegove studije o Ðorðu Jovanovicu, moguce je uociti dve osnovne kategorije kojima Egeric pridaje presudan znacaj kada promislja o potrebi teorijskog uoblicavanja kritickog postupka knjizevnog tumaca - kriticki duh i pogled na svet (koji proistice iz kritickog duha). Pomenutom prilikom, pisuci o Jovanovicevim teorijskim nazorima, Egeric je najpre istakao primarni znacaj pogleda na svet knjizevnog kriticara, odnosno njegov pogled na prirodu odnosa izmeðu stvarnosnog sveta i umetnosti, i jezgrovito ga obelezio kao »misaono uporiste« u dosluhu sa poukama i saznanjima iz istorije (minule i suvremene), filozofije, sociologije, psihologije, etike i istorije umetnosti. Uz to, on blize odreðuje pogled na svet kao »promisljen nacin na koji probuðeno bice kriticarevo prima svoj polozaj u svetu« (Egeric 1969: 120). Po Egericu (1969: 120), Osnovne uloge tako definisanog pogleda na svet jesu »cuvanje kriticareve misli od neodreðenosti«, kao i »centriranje duhovne moci u kriticaru na bitna ispunjenja, odrzavajuci trajnu vezu sa bitnim pitanjima o smislu, prirodi i posledicama umetnicke aktivnosti«. Pre nego sto paznja bude usmerena na drugu bitnu kategoriju, kriticki duh, osvrnucemo se nakratko na osobine za koje Egeric smatra da svaki autenticni knjizevni kriticar ili esejista mora, kao preduslove, neizostavno da poseduje. Po njegovom viðenju, nezaobilazne odlike koje kriticar treba da ima jesu ziva intuicija i zaostrena umna sposobnost, kao i »protejska sposobnost« (koju izdvaja citirajuci Jovana Skerlica).

U poglavlju »Jovanovic kao knjizevni teoreticar« (poglavlje iz doktorske teze), Egeric je predstavio kriticki duh kao kategoriju nadreðenu kriticarevom pogledu na svet. Osnovno atributsko svojstvo kritickog duha Egeric je poeticno odredio kao »ostrinu« duha, posredstvom koje kriticar autenticnom zivoscu osnazuje svoj pogled na svet. Prisustvom ovih osobina kriticarskog misljenja - zivog pogleda na svet i ostrine duha - kriticar utiskuje pecat licne vizije, kao i zivost i dubinu dozivljaja u svoje oglede, cime se pogled na svet iz pera knjizevnog kriticara obznanjuje kao izrazito dinamicko posedovanje tog pogleda. Dinamicki kriticki duh na taj nacin postaje osnov za jos jednu bitnu poeticku odliku Egericevog teorijskog shvatanja funkcije knjizevne kritike: aktivni i angazovani pristup kriticara knjizevnim delima.

Kriticki duh knjizevnoga kriticara i esejiste, kao drugu znacajnu kategoriju, Egeric nije u svojoj doktorskoj tezi o Ðorðu Jovanovicu detaljnije obrazlozio i razvio, ali je to docnije ucinio u druga dva teksta. U oba preostala rada Egeric promislja pitanje vaznosti kritickog duha u poreðenju sa znacajem kritickog metoda. Pitanjem odnosa izmeðu kritickog duha i metoda Egeric se najpre bavio u eseju pod naslovom »Delo i kritika: razmatranja o moralnom, socijalnom i estetskom smislu knjizevne kritike« (Egeric 1975: 83-124), a zatim i u uvodnom tekstu Srecne ruke, ciji je naslov »Srecna ruka: razmisljanja o prirodi poezije, o duhu i metodu u razvitku srpske kritike«. Kriticki metod po Egericu (1975: 108-109) predstavlja »snagu redukcije u duhu kriticara; izdvajanje iz spektra mogucih pristupa knjizevnom delu onog ili onih koji bi, primenjeni na ispitivanje knjizevne tvorevine, dali najbolje, najtacnije rezultate [...] Kriticki metod fiksira duhovni pogled kriticara, odreðuje njegove granice, ne dopustajuci raspinjavanje van izabranog puta i okvira«. Jezikom slike, Egeric (1994: 14) je u dva svoja teksta opisao kriticki metod kao »mlaz svetlosti koji duh baca prema tami knjizevnog dela u uverenju da ce on omoguciti da se najpotpunije prodre u prirodu dela«, a kriticki duh kao »ono sto cini intenzitet svetlosti«.

U svom tekstu »Delo i kritika«, Egeric (1975: 108) definise kriticki duh kao »punocu kriticareve ljudske prirode koja posredstvom dela prelazi u izraz, u ukupnost svojstava i mogucnosti, vrlina i mana, sjaja i slabosti jedne indivudualnosti. Iako moze biti i realizacija odreðenog kritickog metoda, kriticki duh se ne poklapa sa njim i u vecoj meri odreðuje intenzitet i dubinu, snagu i trajnost kritike nego kriticki metod «. Ova Egericeva konstatacija na nedvosmislen nacin ukazuje na prednost koju on daje autenticnoj snazi duha kriticara u odnosu na teorijsku zasnovanu metodologiju koju primenjuje u tumacenju knjizevnih ostvarenja.

2 Egericev kriticki prosede

U nastavku ovog rada pokusacemo da - na primeru knjige Srecna ruka - uocimo, odredimo i interpretiramo kljucna autopoeticka kriticka obelezja kriticko-esejistickog opusa Miroslava Egerica. Srecna ruka, Egericeva zbirka ogleda o srpskim pesnicima i knjizevnim kriticarima, pruza izazovan podsticaj za istrazivanje njegovih kritickih nacela i afiniteta, kao i njegovog kriticarskog i ljudskog pogleda na svet (u stvaralackom i egzistencijalnom smislu) buduci da ga ona, prema uvidima autora ove studije, na autentican nacin i definise kao knjizevnog kriticara. Uz to, Srecna ruka omogucava i sagledavanje dominantnih sfera Egericevog interesovanja kada je rec o njegovom tumacenju srpske pesnicke i kriticke tradicije (od petnaest eseja sedam se odnosi na kritiku sa pocetka 20. veka [od toga cak pet na Skerlica], dok se cetiri teksta odnose na srpsku poeziju i kritiku iz 1950-ih i 1960-ih godina).

Vitomir Vuletic (1992: 76) navodi da je Srecna ruka »usmerena ka stvaralackom vaspostavljanju razvojnog toka nase poezije i kritike«, te da njena koncepcija (po modelu knjizevne istorije) ukazuje da »istorijska komponenta postupno trajnije urasta u Egericev odnos prema knjizevnosti kao duhovnom cinu i kao umetnickom oblikovanju dozivljavanja i oblikovanja sveta«. Slobodan Rakitic (2003: 45) takoðe istice knjizevno-istorijsku kompoziciju Srecne ruke, belezeci da ona predstavlja »sazetu istoriju srpskoga pesnistva i srpske kritike kroz razlicita tumacenja, u stogodisnjem sledu«. Slicno Rakiticu, i Slavko Gordic (1994: 178) naziva ovu Egericevu knjigu »sazetom povescu srpske poezije i kritike«. Nasa paznja, meðutim, nece biti usmerena na ocenjivanje knjizevno-istorijskog karaktera Srecne ruke, njenu strukturu, prikaz prirode susreta izmeðu pesnika i kriticara, niti na valjanost odabira pesnicko-kriticarskih susreta, nego na odreðivanje kljucnih odlika Egericevog kritickog sistema i glavnih oblasti njegovog istrazivanja. Smatramo da ce takav pristup obezbediti bolji i svestraniji uvid u celovit Egericev kriticko-esejisticki korpus (Bulatovic 2011). Pri tome, i njegovi tekstovi o srpskim proznim piscima posle Drugog svetskog rata sadrze neka od najbitnijih kritickih obelezja koja cemo izdvojiti na primeru knjige Srecna ruka. Dakle, odstupanje od hronoloskog prikaza Egericevog opusa nije proizvoljno, nego je uzrokovano namerom da njegovo delo predstavimo u svim bitnim kritickopoetickim odrednicama. Za primenu ovakvog pristupa, od presudne vaznosti nije bilo toliko pitanje reprezentativnosti Srecne ruke u smislu kvaliteta i znacaja (knjizevno- istorijskog, stilskog, ili u kontekstu drugih njegovih knjiga), koliko se njena reprezentativnost - u ovom slucaju i za nase potrebe - ogleda u tome sto Egerica, kako smo vec naznacili, na autentican nacin definise kao knjizevnog kriticara.

Prema nasem uvidu, najvaznija uporista i karakteristike Egericevog kriticarskog pogleda na svet (koje je moguce zapaziti u njegovim tekstovima iz pomenute knjige) o kojima ce biti reci u daljem toku izlaganja jesu sledece: stvaralacki aktivizam eticko-egzistencijalisticke inspiracije, borba za demokraticnost (antidogmaticnost) umetnickog cina (kao duhovne aktivnosti), akcentovanje istorijskog konteksta kao znacajnog cinioca u tumacenju knjizevnih i knjizevno-kritickih ostvarenja (koja u svom jezgru sadrze zaokupljenost etickim i egzistencijalnim problemima), kao i ispoljavanje sirine pristupa u analizi jednostranosti kritickih nazora srpskih knjizevnih kriticara (pre svega se to odnosi na kritiku Jovana Skerlica i Ðorða Jovanovica). Kada je rec o poslednjoj meðu navedenim karakteristikama Egericeve kritike, pod sirinom pristupa podrazumevamo da sâm Miroslav Egeric nije bio jednostran prilikom tumacenja tuðih jednostranih kritickih stavova, kao i da je zainteresovano tragao za motivacijom i prirodom takve iskljucivosti koju je, ne opravdavajuci je, nastojao da razume i istakne u slucajevima kada ona nije bila inspirisana zlonamernoscu kriticara.

2.1 Eticko-egzistencijalisticka dimenzija

U njegosevski intoniranom uvodnom tekstu Srecne ruke (pocetne reci glase »Borba, teska i neprestana, koju covek vodi sa sobom i sa svetom oko sebe...«), koji bi se mogao citati i kao autorov odnos prema ljudskoj egzistenciji, Egeric (1994: 7) podvlaci vrednost aktivistickog pristupa coveka prema zivotu i stvaranju, gde coveku »koji zivi autenticnim zivotom i raspolozive misli« suprotstavlja onoga koji je ziveo na povrsini zivota »facetiranim pogledom muve« (kao negativni pandan). Ceneci aktivan odnos prema zivotu gde covek oseca da nije ziveo uzalud i da je »ucinio koliko je mogao «, Egeric (1994: 7-8) ne razotkriva eksplicitno u ovom uvodnom tekstu o kakvom karakteru ljudskog aktivizma je rec, nego se to moze pretpostaviti iz nekoliko navoda u kojima pominje zivot »u saglasnosti sa pojmom covek« i »covekovu duznost u svetu «, kao i na osnovu analize konkretnih tekstova. U tom smislu, od vaznosti je pet eseja: tri se nalaze u vezi sa Skerlicevom kritikom (odnose se dakle na pocetak 20. veka, na period pre izbijanja Prvog svetskog rata), a dva na kljucne pesnike i kriticare iz 1950-ih godina (iz vremena okrsaja socrealisticke ideoloske kritike i modernista) - Popu i Pavlovica meðu pesnicima, a Misica i Mihiza meðu kriticarima. Pri tome, eseji »Markovic i Skerlic o knjizevnosti«, »Skerlicevo shvatanje poezije« i »Veljko Petrovic i Jovan Skerlic« jasno ukazuju na moralisticki vid aktivizma o kome Egeric govori u predgovoru knjige, dok je cvrstu vezu koja postoji izmeðu eseja »Vasko Popa i Zoran Misic« i »Miodrag Pavlovic i Borislav Mihajlovic« sa uvodnim tekstom nesto teze uociti. Ipak, da je rec o izrazito moralistickom (ili moralno-egzistencijalistickom) karakteru ljudskog i kreativno-umetnickog aktivizma, kristalise se tek nakon temeljnijeg ispitivanja i dovoðenja u vezu poslednja dva pomenuta teksta sa uvodnim, tj. posle uzimanja u istrazivacko razmatranje ovih ogleda koji sadrze reperne tacke u odnosu na Egericeva shvatanja izrecena u uvodnom tekstu.

Iako se iz Egericevih izlaganja u Srecnoj ruci o etickoj dimenziji u knjizevnoumetnickom i kritickom stvaralastvu moze nedvosmisleno prozreti da je zivotni i umetnicki aktivizam za koji se on zalaze moralistickog (odnosno moralno-egzistencijalistickog) tipa, naznacicemo signale iz njegovih ogleda koji kao »reperne tacke« neposredno svedoce da je pomenuti aktivizam upravo eticke prirode. Smatramo da je istrazivacki napor u cilju utvrðivanja karaktera aktivizma koji Egeric akcentuje u svom uvodnom tekstu neophodan, buduci da aktivisticki odnos prema zivotu i stvaranju moze biti razlicitog tipa, i sâm po sebi ne predstavlja nuzno moralnu kategoriju. (Moguc je slucaj i da se covek i knjizevni stvaralac angazovano zalaze i za nesto sto ne proistice iz njegovog istinoljubivog uverenja, nego iz interesa i ostrascenosti. Primeri za to su u srpskoj knjizevnoj tradiciji brojni).2

Kako je vec receno, u uvodnom tekstu (»Srecna ruka: razmisljanja o prirodi poezije, o duhu i metodu u razvitku srpske kritike«) Egeric manje pise o knjizevnoj teoriji i kritici, a osnovnu temu predstavljaju njegove refleksije o ljudskom i stvaralackom delatnom aktivizmu. Ogled »Skerlicevo shvatanje poezije« moze se citati kao nastavak i dopuna eseja »Markovic i Skerlic o knjizevnosti«, s obzirom na to da Egericevi zakljucci (o etickom izvoristu i istorijskoj uslovljenosti kritickih stavova Svetozara Markovica i Jovana Skerlica) iz teksta o Markovicu i Skerlicu cine polaziste za njegova razmatranja u narednom eseju. Egeric (1994: 54) je utvrdio glavne slicnosti u kriticarskim nacelima Markovica i Skerlica: misija knjizevnosti po njima ima opstecovecanski karakter, obojica »odbacuju umetnost radi umetnosti«, a knjizevnost shvataju kao »ispit ozbiljnosti, zrelosti, socijalne i nacionalne odgovornosti«. Iako im izrice zamerku povodom utilitaristickih nazora i neposedovanja dovoljno sirine u odnosu prema knjizevnim delima, Egeric istice da njihova kritika ne proizilazi iz sujete nego »iz visoko postavljenog horizonta etickih vrednosti«, snazno odbacujuci »civtinske oblike zivota kao oblike lisene ljudskog dostojanstva«. Stoga, bez obzira sto je Egeric odmeren u oceni vrednosti tog razdoblja srpske kritike (poslednje trecine 19. i pocetka 20. veka), te da Markovicevi i Skerlicevi modeli misljenja o knjizevnosti ne mogu biti »jedini i pretezni oslonac«, uocljivo je da Egeric pravi kvalitativnu razliku izmeðu utilitarizma dvojice navedenih kriticara (kao vid »plodne jednostranosti«) i dogmatskih utilitaristickih shvatanja propagatora socijalistickog realizma (prema cijem posleratnom ideolosko-kriticarskom radu ima izrazito negativan odnos).

U tekstu »Skerlicevo shvatanje poezije«, Egeric (1994: 70) - sumirajuci svoju analizu Skerlicevog moralistickog i nacionalno-pedagoskog shvatanja poezije - belezi kako »covek treba i mora da osvoji smisao svog postojanja delanjem, za Delo«. Ovaj iskaz mozemo posmatrati kao repernu tacku u relaciji prema uvodnom tekstu posto, kako navodi Egeric, aktivizam pronalazi svoje najpotpunije ostvarenje upravo u »Delu«, odnosno u duhovnom ili materijalnom uoblicenju nekog aktivnog zivotnog i stvaralackog nastojanja. Imajuci u vidu da je citirani iskaz naveden kao svojevrstan rezime ili poenta u ovom Egericevom tekstu, u kojem je eticki vitalizam izdvojen kao dominantna karakteristika Skerlicevog »delanja« i aktivnosti, uocljivija je na taj nacin i cvrsta veza koja u kritickom duhu Miroslava Egerica postoji izmeðu aktivizma i eticnosti. O etickom uporistu utilitaristickih zahteva koje je Egeric zapazio u angazovanoj kritici Svetozara Markovica i Jovana Skerlica ce u docnijem toku izlaganja u ovoj studiji biti vise reci.

Interesantno je, zatim, uociti dve slicne reperne tacke i to u Egericevim ogledima o Vasku Popi i Miodragu Pavlovicu, zacetnicima modernizma u srpskoj poeziji posle Drugog svetskog rata. Prvo, kao najvisu vrednost Popinog pesnickog angazmana u Kori Egeric (1994: 141) je izdvojio »stoicki i ponosit mir nad opasnostima koje prete sustinskim ljudskim vrednostima«. Posredstvom ove misli, kojom se afirmise Popina duhovna negacija i stvaralacka pobuna protiv »opasnosti koje prete sustinskim ljudskim vrednostima«, na uverljiv nacin bi se mogla potvrditi kljucna osobina Egericevog kritickog prosedea (eticki aktivizam).3 Drugo, pesnistvo kao poetsko aktivisticko opiranje zlu Egeric pronalazi i u opusu Miodraga Pavlovica. Ovde Egeric uvodi istorijski kontekst i pominje Korejski i Hladni rat. (Uvoðenje istorijskog konteksta, kao karakteristika Egericevog kritickog postupka, visestruko je vazno u analizi njegovih kritickih pogleda). Istorijski trenutak u kojem se pesnik Pavlovic oglasio Egeric (1994: 146) opisuje kao vreme kada su »u ime kraljevine dobra, sireni na mnogim stranama tamni vilajeti zla« i kada je »covek, u vecoj meri nego ikada, postao deo nemilosnih celina, cestica u slepoj igri sila«. Zaokupljen takvim problemom egzistencijalne fizicke i duhovne covekove ugrozenosti, Miodrag Pavlovic se, po Egericu, oglasio kao covek i umetnicki stvaralac. Zato, tvrdnja da je Pavlovic »podigao zavesu nad svetom prividne harmonije« (Egeric 1994: 176) posvedocuje da se njegova pesnicka aktivnost ukazuje u Egericevom viðenju i kao vid egzistencijalne ljudske i moralne pobune.

2.2 Borba za antidogmaticnost, modernost i demokraticnost knjizevnost

Egeric se tokom 1960-ih godina, povodom zestokih knjizevnih sukoba koji su od kraja 1940-ih vladali na relaciji socrealizam-moderna knjizevnost, jasno odredio i afirmisao kao kriticar zalazuci se za modernisticke tendencije u srpskoj posleratnoj knjizevnosti, boreci se pri tome protiv preovlaðujuce i nametnute ideoloske matrice koja je odlikovala teoriju socijalistickog realizma i dogmatsku knjizevnu kritiku neposredno posle Drugog svetskog rata.4 Pri tome, treba naglasiti da posle Rezolucije Informbiroa iz 1948. godine negativna kritika socrealizma kao esteticke doktrine nije vise bila politicki nepodobna, ali je represivna ideoloska kritika zadrzala neizmenjen odnos prema knjizevnim pojavama koje nisu bile po meri drzavno-partijske kulturne politike (Lasic 1970; Pekovic 1986; Boskovic 2003).

Kao knjizevni kriticar, Miroslav Egeric je, kako je vec naznaceno, ispoljio aktivno zalaganje za demokraticnost i slobodu umetnostickog govora, protiv upliva ideoloske utilitarnosti i jednostranosti u knjizevno-umetnicko stvaranje. S druge strane, njegov kriticki duh je zaokupiran problemima eticke prirode u literaturi, te bi i njegov odnos prema trecem talasu modernizma u srpskoj knjizevnosti (koji u Srecnoj ruci olicavaju pesnici Vasko Popa i Miodrag Pavlovic, kao i kriticari Zoran Misic i Borislav Mihajlovic Mihiz) trebalo posmatrati u tom kontekstu, imajuci na umu obe navedene karakteristike Egericevog kriticarskog pogleda na svet.

Knjizevno-poeticke borbe (sa presudnim udelom ideoloske komponente meðu protagonistima socrealizma) nakon Drugog svetskog rata protiv instrumentalizacije knjizevnosti (u politicko-ideoloske svrhe) i za oslobaðanje srpske literature od ideoloskih stega dvojako su uticale na Egericevu privrzenost posleratnom modernistickom knjizevnom senzibilitetu. Najpre, iz intelektualnog opiranja Miroslava Egerica dogmatizmu i utilitarnim shvatanjima o duznostima knjizevnih stvaralaca sledstveno je proizaslo i njegovo zalaganje za modernitet u srpskoj posleratnoj knjizevnosti. Meðutim, »srecni« Egericev afinitet za posleratni modernizam u znacajnoj meri proishodi i iz njegovog preovlaðujuceg interesovanja za knjizevnost koja kao bitnu idejnu komponentu sadrzi kompleks problema eticke prirode, odnosno duh etickoegzistencijalne pobune.

U tom smislu, kada se uzmu u obzir Egericeva uverenja o potrebi borbe za antidogmaticno i moderno u literaturi, kao i njegovi nazori o primarno moralistickoj dimenziji knjizevog stvaralastva, na primeru srpske posleratne poezije iz 1950-ih godina su se podudarila ova dva kljucna obelezja knjizevno-kritickih stavova Miroslava Egerica.

2.3 Istorijski kontekst

Iako bi, naoko, Egericeva pozicija (kao knjizevnog kriticara i istoricara) u odnosu prema utilitarnom i modernom u srpskoj knjizevnosti mogla izgledati paradoksalnom - buduci da je povodom knjizevnog nasleða iz prve osmine 20. veka njegovo interesovanje prevashodno usmereno na ono sto bismo mogli nazvati »utilitaristickim konceptom« Jovana Skerlica, dok je povodom ideoloskih sukoba iz 1950-ih godina nesumnjivo svojom paznjom na strani novog i modernog - Egeric u tome ipak biva dosledan glavnim nacelima svoje kriticarske misli i prakse. Stoga je neophodno podrobnije se usredsrediti paznjom na jedan od faktora koji otklanjaju pomenuti privid paradoksalnosti.

U prethodnim razmatranjima vec smo nagovestili vaznost istorijskog konteksta, koji predstavlja trecu bitnu karakteristiku Egericevog kriticarskog prosedea. Istorijske okolnosti su, kako tvrdi Egeric, nalagale i zahtevale ozbiljnost i stvaralacku preokupiranost egzistencijalnim pitanjima. U tom smislu, za Egerica (1994: 57) se Skerliceva borba za moralno i nacionalno zdravlje ne ukazuje samo kao kriticarska samovolja, nego i kao »ozbiljnost, zrelost, duh slobode i odgovornosti prema vremenu, zanos samoodricanja i licne zrtve«. Kada je rec o izucavanju srpske knjizevno -kriticke misli i poezije, moguce je uociti izvesnu bliskost izmeðu dva knjizevna (i istorijska) razdoblja u vezi sa kojima se Egeric najcesce i sa najvecim razumevanjem oglasava kao kriticar. Rec je o periodu »prve moderne« (sa naglaskom ne na poeziju, nego na srpsku kritiku i njene predstavnike - Jovana Skerlica, Bogdana Popovica i Slobodana Jovanovica) koji je prethodio izbijanju Prvog svetskog rata, kao i o trecem talasu srpskog modernizma 1950-ih godina i 1960-ih godina. Ono sto cini dva navedena razdoblja bliskim u Egericevom viðenju (kako se to moze utvrditi istrazivackim pristupom njegovim kritickim esejima) jeste shvatanje umetnosti kao duznosti prema covecanstvu i postojanje etickog izvorista u duhu knjizevnog stvaraoca kao svojevrstan odgovor na istorijska iskusenja.

U Skerlicevo doba, dominantni knjizevni koncept je - pod uticajem dramaticnih istorijskih okolnosti i posledicno iskljucivim zahtevima knjizevne kritike za visokom eticnoscu - prerastao iz romanticarskog u utilitaristicki (koji restriktivno naglasava potrebu za ocuvanjem nacionalnog i moralnog zdravlja u knjizevnosti). Nasuprot tome, moralna, intelektualna i antidogmatska pobuna nastala u teznji za autonomni status knjizevne umetnosti i postavljanjem visokih etickih merila u literaturi u godinama nakon Drugog svetskog rata (sa pocetkom apsolutne dominacije vladajuceg rezima i komunisticke ideologije u svim sferama kulturnog i javnog zivota) vodila je, suprotno primeru Skerlicevog doba, ka oslobaðanju knjizevnosti od utilitarizma (kao i od ideoloskog predznaka) i stvaranju moderne umetnicke koncepcije. Naglasicemo i to da izmeðu utilitaristicke prirode Skerlicevih shvatanja o zadacima i funkciji knjizevnosti i ideolosko-utilitaristickih shvatanja marksistickih posleratnih kriticara i pisaca (iz 1940-ih, pa i 1950-ih i 1960-ih godina) postoji bitna vrednosna razlika. Naime, Jovan Skerlic nije kao kriticar nastupao sa politicko-ideoloske pozicije (iako su i njegov, kao i docniji partijsko-ideoloski utilitarizam stavljali knjizevnost u sluzbu ciljeva i zadataka koji nisu izvorno njeni). Sa vecom tacnoscu bi se moglo ustvrditi da je Skerliceva kriticarska pozicija vise ljudska negoli ideoloska, ili da je njegova ideologija pre knjizevna umesto politicka. Utilitarizam njegove pozicije je uslovljen takvim pogledom na svet koji je Egeric (1994: 99) najbolje opisao apostrofirajuci »duhovno bratstvo« Jovana Skerlica i Veljka Petrovica koji po njemu olicavaju »dva intelektualna i moralna nespokojstva zagledana u dubinu osobenosti nacije kojoj su pripadali, u sudbinska pitanja koja je valjalo resavati da bi se opstalo kao narod i kao stvaralacka mogucnost«. U tekstu o Petrovicu i Skerlicu, citirajuci jedan navod Miodraga Pavlovica o etickoj inspiraciji Petroviceve poezije, Egeric (1994: 93) navodi da Pavloviceve formulacije »ne priznaju u najvecoj meri vaznost istorijskog konteksta u pesnistvu«. Za Egerica (1994: 98), valjano Skerlicevo tumacenje znacaja i prirode Petroviceve poezije sugerise da »u srecnim prilikama kritika moze biti i neka vrsta intenzivirane duhovne senzibilnosti za problem vremena nad kojim odjekuju i duh pesnika i duh kriticara«. Kao primer pogresne interpretacije pesnistva Veljka Petrovica, Egeric izdvaja povrsnu i zlonamenu kritiku Radomira Konstantinovica koji sarkasticno tumaci Petroviceve stihove za koje tvrdi da nisu »izraz plemenskog jedinstva svojte nego, prosto, samo izvor materijalne plodnosti«.

O istorijskom kontekstu u drugoj polovini 19. veka i prvoj cetvrtini 20. veka (do pocetka Drugog svetskog rata) Egeric je najvise pisao u esejima »Markovic i Skerlic o knjizevnosti«, »Dis i Skerlic«, »Skerlicevo shvatanje poezije« i »Milutin Bojic i Jovan Skerlic«. Markovicev prenaglaseni kult razuma, borba protiv »romanticne ideoloske pozlate« u knjizevnosti, kao i njegov zahtev da se se narod mora osloboditi od zabluda, suociti sa stvarnoscu i njenim problemima i pokazati socijalnu odgovornost, ima po Egericu objasnjenje u istorijskim prilikama. Egeric je, uporeðujuci raspolozenje nacionalne razocaranosti i otreznjenja koje je vladalo u decenijama posle revolucije iz 1848/49. godine (meðu Srbima iz Juzne Ugarske prvenstveno) sa rasprsenjem iluzija i ocekivanja posle San Stefanskog i Berlinskog kongresa (1878), doveo u vezu uzroke bliskosti Markovicevih i Skerlicevih stavova. Egeric je i sam, tumaceci Skerlicevu poziciju, imao na umu ozbiljnost i opasnost istorijskih dogaðaja na pocetku 20. veka: nereseno nacionalno pitanje, Austro-Ugarska aneksija Bosne i Hercegovine, Balkanski ratovi i blisko izbijanje Prvog svetskog rata. Stoga je smatrao da su nepovoljne istorijske prilike predstavljale kljucni uzrok Skerliceve moralne i socijalne iskljucivosti (u kritickim viðenjima). Prateci razvojni tok Skerlicevog kritickog rada, Egeric (1994: 64) je izneo zapazanje da se on do prvih godina 20. veka afirmativno odnosio prema pesnickom individualizmu, i da je tek od 1904. zauzeo poziciju rigidnog kriticara »sluteci u vecoj meri iskusenja pred kojima se nalazi Srbija, stesnjena izmeðu velikih i mocnih neprijatelja«, kao i da je Skerlic imao redak »sluh za istorijsko, za anticipacije istorijskog toka« (sa poslednjom konstatacijom bismo se samo delimicno mogli sloziti). Osobine koje je Egeric izdvojio kao zajednicke za Markovicev i Skerlicev kriticki sistem jesu: primat sadrzine nad formom, kriticko razmatranje drustvenih pojava, potreba da knjizevnost uzme oslonac u istorijskoj i socijalnoj realnosti (socijalni utulitarizem Markovicev u knjizevnim shvatanjima), otklon od naglasenog individualizma u umetnosti, »potreba da se bude na evropskoj i svetskoj visini socijalne i kulturne misli« shvatanje umetnosti ne kao igre nego kao duznosti prema covecanstvu i »eticko odjekivanje na sve sto se bitno u drustvu zbiva« (Egeric 1994: 55). U tekstu »Dis i Skerlic« Egeric je dao, na pozitivisticki nacin, citavu sliku drustveno-istorijskih i kulturnih okolnosti pod kojima se pojavila Skerliceva reakcija na Disovu pesnicku zbirku Utopljene duse. Kao znacajne istorijske i kulturne dogaðaje u vreme neposredno pre i posle Disovog dolaska u Beograd 1903. godine, Egeric je naveo Majski prevrat, pokretanje Srpskog knjizevnog glasnika (1901), osnivanje Beogradskog univerziteta (1905)5 i Srpske knjizevne zadruge (1892).

Znacaj istorijskog konteksta, kao cinioca u tumacenju knjizevnih ostvarenja, za Egerica kao kriticara proizilazi iz potrebe da se sagledaju uzroci specificnih spisateljskih ili kritickih stavova nekoga pisca ili kriticara. Tako, uvoðenje istorijskog konteksta ima dvostruku funciju kod Miroslava Egerica. On upotrebljava istorijsku kontekstualizaciju kako bi dao siru sliku drustveno-istorijskih tokova koji su imali udela u kreiranju knjizevne ili kriticke svesti i pogleda nekog autora, ali i da, pri tome, katkada pokaze, objasni i opravda iskljucivost u njihovim stavovima i ukaze na uslovljenost tih stavova istorijskim kontekstom (prikazujuci eticko izvoriste knjizevnog utilitarizma Skerlica, Markovica i docnije Ðorða Jovanovica). Na Egericev »istorizam i istorijski nacin misljenja i promisljanja literature« ukazala je i Gorana Raicevic (2003: 86). Sa njenom tvrnjom da je istorizam »ono najbolje sto nam je pozitivizam ostavio u nasleðe« i tezom o »pomodnoj antipozitivistickoj pobuni« (Raicevic 2003: 87) koja je vladala u prvoj polovini 20. veka iskazujemo nasu saglasnost. Smatramo, pri tome, da bi jednako iskljuciva bila sva shvatanja po kojima bi sve sto je imalo veze sa pozitivizmom trebalo proglasiti prevladanim i zastarelim.

2.4 Analiticki pristup

Ukoliko se osvrnemo na uvodni deo izlaganja u okviru ove studije, kao cetvrta kljucna karakteristika Egericevog kriticarskog postupka navedena je sirina njegovog pristupa u analizi jednostranosti i utilitarnosti kritickih nazora srpskih knjizevnih kriticara, sto se u najvecoj meri odnosi na Jovana Skerlica (a zatim na Ðorða Jovanovica i Svetozara Markovica, kao i na eseje o kriticarima stampanim u knjizi Portreti i pamfleti). Nesumnjivo je i vidno Egericevo uvazavanje i obimno istrazivanje Skerlicevog dela i njegovog pogleda na svet. Naznaceno je, takoðe, da je Egeric tragao za prirodom i motivacijom kriticarske utilitarnosti prvenstveno kada je takva kritika nastupala, po njemu, sa pozicije koja je naglasavala potrebu za moralnom i istorijskom odgovornoscu knjizevnog stvaraoca. Stoga, vredno je istaci da Egeric ne biva jednostran kada kritikuje druge svoje prethodnike za njihovu jednostranost, sto je moguce pokazati na primeru Egericevog viðenja poetickog nesaglasja izmeðu Jovana Skerlica (ciji kriticki duh Egeric naziva »selektivno logicarskim«) i Vladislava Petkovica Disa. Premda pise sa izrazitim osporavanjem o Skerlicevoj zestokoj kritici Disovih Utopljenih dusa, Miroslav Egeric na taj nacin ne pokusava da diskvalifikuje Skerlica kao kriticara, nego nastoji da traga za motivisanoscu njegove utilitaristicke kriticke pozicije, kao i njegove negativne kriticke recepcije Disove poezije. Tako, u Egericevom primarnom fokusu se nije naslo razmatranje o tome koliko je Skerlic pogresio kritikujuci Disa, nego njegova zelja za razumevanjem Skerlicevog pogleda na svet koji je podrazumevao »elan sluzbe za opste dobro« i socijalnu i moralnu brigu za nacionalni opstanak postavljenu na univerzalni nivo, koju je Skerlic apsolutizovao kao kriterijum prilikom odreðivanja vrednosti knjizevnih dela. Uz to, uocljiva je i Egericeva (1994: 61) namera da odbrani Skerlica od olakih i ucestalih napada, kao i od negatorskog odnosa potonjih generacija kriticara koji »pretezni deo reputacije sticu ukazujuci sta sve taj genijalni radnik nije video i nije stigao da uradi, umesto da radni vek krunisu delom koje bi pokazalo u cemu su nastavili Skerliceva istrazivanja «. U tom smislu, karakteristican je sledeci Egericev (1994: 67-68) sud (zabelezen u formi retorskog pitanja i objasnjenja):

Ali ko bi, ako nije sasvim lisen osecanja istorijske drame koja se u to doba nadnela nad Srbijom, mogao da porekne znacaj tih misli sa nacionalno-istorijskog stanovista? Skerlic nije bio lisen osecanja neprolaznosti umetnickih, pesnickih vizija i misli, ali ga je preterano snazno osecanje istorijske i nacionalne drame redovno vodilo ka prejakom akcentovanju ovih vrednosti koje su u oblasti poezije osnazivale njegovu viziju istorijskog toka.

Na taj nacin, Egeric ujedno i osporava i brani Skerlica kao knjizevnog kriticara: brani eticko izvoriste Skerlicevih kritickih nacela, a kritikuje njihovu utilitarnost i jednostranost, koje stetno uticu na kreiranje vrednosnih slika o znacaju pojedinih segmenata iz srpskog knjizevnog nasleða i pritom ugrozavaju kontinuitet i celovitost tog nasleða (na cijem zanemarivanju su, na primeru srpske knjizevnosti, insistirale i komunisticka i neoliberalna ideologija).

Ukazujuci na negativne posledice Skerlicevog angazovanja u borbi za instrumentalizaciju literature u cilju snazenja moderne nacionalne svesti (»koja nije evokacija prosle slave i legendi, nego trezveno osecanje nacionalne i socijalne solidarnosti«), Egeric (1994: 73) je pokazao da je Skerlic donosio i pojedine lose i neutemeljene vrednosne sudove. Imajuci naglaseni »sluh za istorijsko i osetljivosti za nacionalnoutilitarno vrednovanje umetnickih fenomena« (Egeric 1994: 52), Skerlic je vlastitim kritickim sudovima donosio i pogresne ocene, po kojima su ponekad osrednji pisci bivali favorizovani u odnosu na autore prvog reda. Stoga su, po Egericu, sasvim razumljivi potonji zahtevi kriticara i pisaca za revizijom i preocenjivanjem vrednosti knjizevnih ostvarenja o kojima je Skerlic negativno pisao.

U Srecnoj ruci, Egeric se analiticki odnosi ne samo prema kriticarskoj praksi Jovana Skerlica, nego i prema vrlinama i manjkavostima u delima svojih suvremenika Petra Dzadzica i Borislava Mihajlovica Mihiza (u nesto manjoj meri), kao i prethodnika Ljubomira Nedica, Bogdana Popovica i Milana Bogdanovica. Pri tome, treba imati u vidu da Egeric, i kada pise o kriticarskoj utilitarnosti (povodom Nedica, Bogdana Popovica i Skerlica), kao i o stilskim manama kriticara (Bogdanovic, Dzadzic), odnosno o »gubljenju« kritickog sluha (Borislav Mihajlovic), on to cini na obuhvatan i istrazivacki nacin. Istovremeno isticuci vrline kriticara o kojima pise i kriticki se osvrcuci na nedostatke njihovog kritickog postupka (koji proizilaze iz iskljucivosti, dogmaticnosti, ili stilske nemarnosti), Egeric je uspesno izbegao rizik »apologetizacije« ili potpune negacije (u vidu imamo i tekstove o srpskim kriticarima i iz drugih Egericevih knjiga) nekog kriticara i njegovog opusa. Zahvaljujuci takvom (analitickom) Egericevom odnosu u tumacenju kritickih ostvarenja i dometa srpskih knjizevnih istoricara i kriticara, i njegovi kriticki iskazi su dobili na relevantnosti. Valja napomenuti da nije redak slucaj da se istrazivaci knjizevne i knjizevno-kriticke tradicije na nekriticki nacin odnose prema autorima cije delo interpretiraju.

Iz navedenih razmatranja, mozemo ustanoviti da je Egeric, pisuci o kontroverznim temama iz srpske knjizevne proslosti, postupao na »taktican« nacin. Preciznije, on se na negativan nacin odnosio prema jednostranosti kritickih pogleda i zahteva Jovana Skerlica (sto je u Srecnoj ruci za Egerica imalo bitnu, ali ne i presudnu vaznost),6 ali je uporedo tragao i za rasvetljenjem motivacije i istorijske uslovljenosti Skerliceve »vitalisticke« kriticke pozicije, akcentujuci njenu visoku duhovnu i moralnu vrednost (sto se nalazilo u primarnom Egericevom fokusu). Na taj nacin, Egeric je, sa jedne strane, »odbranio« Skerlicevu zainteresovanost i brigu za eticke i egzistencijalne probleme (kao opoziciju kriticarima i piscima koji ne haju za istorijska iskusenja ili pokazuju nacionalnu indolentnost) od napada koji u potpunosti negiraju (i danas) Skerlica kao kriticara; dok se, sa druge strane, Egeric predstavio kao kriticar nesklon proizvoljnim i jednostrano velicajucim sudovima (cime su, kako je vec napomenuto, njegova kriticka uverenja dobijala na relevatnosti).

Sidebar

Povzetek

V prispevku so obravnavani Egericevi teoreticni uvidi o knjizevnosti na primeru njegove knjige Srecna roka. Sledi analiticni prikaz najbolj pomembnih razseznosti njegovega kriticnega postopka. Tu gre za naslednje lastnosti avtorjevega dela: 1) ustvarjalni aktivizem na podlagi avtorske eticno-eksistencialne drze, 2) prizadevanje za demokraticnost (antidogmaticnost) umetniskega dejanja, 3) poudarjanje zgodovinskega konteksta kot pomembnega faktorja za interpretacijo literarnih in kriticnih del, ki se nanasajo na eticna in eksistencialna vprasanja, ter 4) zapleten in obenem fleksibilen pristop pri raziskovanju enostranskih nazorov srbskih literarnih kritkov. Avtor se osredotoci tudi ina Egericevo zanimanje za sodobno srbsko poezijo med letoma 1950 in 1960. Miroslav Egeric se je v 60. in 70. letih uveljavil kot eden vodilnih srbskih literarnih kritikov in kot izjemno angaziran intelektualec.

Footnote

1 Vazna napomena je da se deo poglavlja »Jovanovic kao knjizevni teoreticar« u kome Egeric iznosi sopstvena teorijska promisljanja o knjizevnoj kritici ne nalazi u objavljenoj verziji njegove studije o Ðorðu Jovanovicu Rec u vremenu, nego samo u prvobitnoj verziji knjige, koja je napisana kao doktorska i teza.

2 Karakteristicnim primerima za ovu tvrdnju meðu srpskim kriticarima iz druge polovine 20. veka mozemo smatrati, na primer, Marka Ristica i Radomira Konstantinovica. Takoðe, krajem 20-og i pocetkom 21. veka, u vreme naglasenih idejnih, ideoloskih, stranackih i interesnih ostrascenosti i krajnosti u srpskom drustvu, takvi primeri su i meðu piscima veoma brojni (krajnosti sezu do toga da izrazito zlonameran i hipokritski odnos prema vlastitom narodu biva predstavljan kao borba za humanost i ljudska prava).

3 Nasuprot Egericevom tumacenju (kao i tumacenjima Zorana Misica, Damnjana Antonijevica, Aleksandra Petrova i drugih) Popine poezije u kome je akcentovana njena eticko-egzistencijalna vrednost, nemacki slavista Rajnhard Lauer je na ideoloski pristrasan nacin sagledavao pesnistvo Vaska Pope. Ovakav vid ideoloskog tumacenja iz 1990-ih godina je ustupio mesto Lauerovoj novijoj analizi (iz 2010. godine) koja naglasava estetske domete Popine poezije i njene intertekstualne veze (Lauer 2010).

4 Slicna ideoloska matrica je postojala i u socijalnoj literaturi kao i u knjizevnosti novog realizma u periodu od sredine 1930-ih godina do pocetka Drugog svetskog rata. U pomenutom predratnom periodu, ideoloska matrica na polju knjizevnosti je predstavljala samo partijsku doktrinu (te je cinila imperativni zahtev prema piscima knjizevne levice), dok je nakon dolaska komunista na vlast ova doktrina postala drzavno-partijska (odnosno univerzalno vazeca). Miroslav Egeric prema predratnoj fazi ideologizirane knjizevne umetnosti ima znatno manje kritican odnos (primer Ðorða Jovanovica, kao i primeri predratnog pisanja Milana Bogdanovica, Velibora Gligorica i Marka Ristica - ovu trojicu kriticara Egeric posmatra kao opoziciju knjizevnom dogmatizmu).

5 Nastanak Beogradskog univerziteta, kao tadasnje najvise obrazovne institucije u Srbiji, imao je gotovo sedamdesetogodisnju genezu. Licej (Liceum Knjazestva serbskog), kao prva visa skola u Srbiji, je osnovan 1. jula 1838. godine u Kragujevcu (ukazom kneza Milosa Obrenovica). Tri godine kasnije (1941), Licej je premesten u Beograd (u Konak kneginje Ljubice). Kao naslednik Liceja, u Beogradu je 1863. godine osnovana Velika skola, od koje je 1905. godine nastao Univerzitet.

6 Mnogo odsecnije zamerke Egeric je kasnije uputio povodom Skerlicevog zapostavljanja srpske srednjovekovne knjizevnosti i stetnog suzavanja ukupnog srpskog knjizevnog nasleða. Upecatljivo svedocenje o ovome se kod Egerica moze se pronaci, u vrlo kratkoj i ostroj formi, u njegovom usmenom izlaganju na skupu Letopisu Matice srpske o srpskoj esejistici, koje je objavljeno u pisanoj formi. Vidi razgovor Miroslava Egerica sa Vladimirom Kopiclom u: »Esej na izmaku veka - prevlast ili rasipanje«, Letopis Matice srpske, god. 170, br. 453, 1994, 888-891.

References

Literatura

Dusan Boskovic, 2003: Estetika u okruzenju: Sporovi o marksistickoj estetici i knjizevnoj kritici u srpsko-hrvatskoj periodici od 1944. do 1972. godine. Beograd: Institut za filozofiju i drustvenu teoriju - Filip Visnjic. Boris Bulatovic, 2011: The ethical nature and types of Miroslav Egeric's critical essays on works of recent Serbian prose. Nasleðe 8/17. 207-217. Slavko Gordic, 1994: Esej na izmaku veka - prevlast ili rasipanje. Letopis Matice srpske 170/453. 864-912. Miroslav Egeric, 1969: Knjizevno i kriticko delo Ðorða Jovanovica, doktorska disertacija. Novi Sad: Biblioteka Filozofskof fakulteta u Novom Sadu (sign. 10.383). Miroslav Egeric, 1975: Dela i dani. Novi Sad: Matica srpska. 83-124. Miroslav Egeric, 1994: Srecna ruka. 2. dopunjeno izdanje, Novi Sad: Dnevnik. Stanko Lasic, 1970: Sukob na knjizevnoj ljevici 1928-1952. Zagreb: Liber. Reinhard Lauer, 2010: Ján Ondrus und Vasko Popa. Serbian Studies Research 1/1. 41-50. Ratko Pekovic, 1986: Ni rat ni mir: panorama knjizevnih polemika 1945-1965. Beograd: Filip Visnjic.

Gorana Raicevic, 2003: Srecna ruka profesora Egerica. Iz srpske knjizevnosti. Ur. Radomir Ivanovic. Novi Sad: Filozofski fakultet. 85-89. Slobodan Rakitic, 2003: Srecna ruka Miroslava Egerica. Iz srpske knjizevnosti. 41- 47. Vitomir Vuletic, 1992: O srpskim piscima: rasprave i ogledi. Valjevo: Valjevska stamparija.