PISATI ISTORIJU ILI ISTORIJA ANTROPOLOGIJE KAO ANTROPOLOSKI PROBLEM 1/Writing History or History of Anthropology as Anthropological Problem

Abstract

The paper deals with some methodological and practical problems involved in writing and publishing histories of anthropology. A particular emphasis is on the situation with published books dealing with the subject in the former Yugoslavia, especially in Croatia, Serbia and Slovenia. The author then briefly reviews the usefulness of specific anthropological books for the teaching of history of anthropology. A recent revised edition of Eriksen and Nielsen's A History of Anthropology is used as the case study of the book on this topic. The paper concludes with several other relatively recent examples that demonstrate how writing history of anthropology combines practical and political aspects.

Headnote

Tekst se bavi problemima koje donose pisanje i objavljivanje istorija antropologije. Posebno se razmatra situacija sa objavljenim knjigama na ovu temu u delovima nekadasnje Jugoslavije - pre svega u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji - kao i sa njihovom primenjivos"u u kursevima na fakultetima gde se predaje istorija antropologije. Kao konkretna "studija slu&aja" analizira se novo, dopunjeno izdanje Eriksenove i Nilsenove knjige (Eriksen i Nielsen 2013). Na kraju teksta autor pruza jos nekoliko primera pisanja istorije antropologije, koji pokazuju kombinaciju prakti&nih i politi&kih elemenata, kao i neke od rizika koje sa sobom nosi ova vrsta tekstova.

Klju&ne re&i: istorija antropologije, politika antropologije, prevodi - antropologija, interpretacija u antropologiji

Headnote

Writing History or History of Anthropology as Anthropological Problem

Summary

The paper deals with some methodological and practical problems involved in writing and publishing histories of anthropology. A particular emphasis is on the situation with published books dealing with the subject in the former Yugoslavia, especially in Croatia, Serbia and Slovenia. The author then briefly reviews the usefulness of specific anthropological books for the teaching of history of anthropology. A recent revised edition of Eriksen and Nielsen's A History of Anthropology is used as the case study of the book on this topic. The paper concludes with several other relatively recent examples that demonstrate how writing history of anthropology combines practical and political aspects.

Keywords: history of anthropology, politics of anthropology, translations - anthropology, interpretation in anthropology.

Cinjenica da ve&ina savremenih [antropoloskih] pristupa ili aktivno odbacuje ili pasivno ignorise, odnosno marginalizuje istoriju i kontekste koji su trajne prirode (bilo da su ovi konteksti evolucionisti.ki bilo da su difuzionisti.ki), snazno sugerise da tu postoji neka skrivena evolucionisti.ka shema: na kraju krajeva, postoje snazni pritisci da se odre2eni doga2aji i slu.ajevi povezu u jednu sveobuhvatnu hronologiju. Problem istorije je, dakle, povezan sa problemom evolucije, kao i sa opstim karakteristikama antropoloskog diskursa. (Thomas 1996: 12)

Problem izvora

Istorija antropologije je podru.je istrazivanja koje nikada nije bilo preterano popularno me2u antropolozima - pre svega zbog o.iglednog naglaska na teoretskom aspektu, tj. pregledima i raspravama o razli.itim teoretskim perspektivama kroz koje je nasa disciplina prolazila u skoro vek i po svog razvoja.2 Posto je jedna od temeljnih karakteristika antropologije terensko istrazivanje, sama ideja da se ono nekako moze zaobi&i ili potisnuti u drugi plan (pa makar i samo zato da bi se izlozilo ono sto su drugi ve& o tome pisali) deluje malo sumnjivo - maltene kao kulturne studije, knjizevna kritika (ove dve oblasti se, uz takozvane "postkolonijalne studije", u antropoloskoj imaginaciji naj.es&e pojavljuju kao "dezurni krivci") ili kao neka sli.na disciplina koja bi htela od antropologije "uzeti" sve zanimljivo i egzoti.no, ali (ako je ikako mogu&e) bez mnogo truda. Naravno, u praksi su dobre istorije antropologije uglavnom pisali autori koji su se ve& pokazali i dokazali kao vrsni istraziva.i. Na primer, sta god kriti.ari mislili o njegovim teorijskim stavovima, norveskom antropologu Thomasu Hyllandu Eriksenu (koautoru jedne od najnovijih knjiga koja se bavi istorijom i teorijom antropologije - Eriksen i Nielsen 2013) se ne moze odre&i impresivno iskustvo rada na terenu, i to u vrlo razli.itim situacijama i delovima sveta (Mauricijus, Trinidad, Norveska, Australija). -ak i kada se o ranim antropolozima (npr. o Sir E. B. Tyloru i Sir J. G. Frazeru) ponekad govori podsmesljivo, kao o ljudima koji su se antropologijom bavili "iz fotelje" (engl. armchair anthropologists), a ne "pravim"" ili "herojskom" terenskim istrazivanjem (poput npr. njihovih savremenika Williama Robertsona Smitha ili Lewisa Henryja Morgana), ova karakterizacija ne uzima u obzir .injenicu da su oni (bas kao i mnogi njihovi savremenici) svoje klju.ne radove pisali pre svega na osnovu opservacija, zapisa, svedo.anstava i pisama drugih ljudi, naj.es&e putnika ili misionara koji su dugo vremena bili "na terenu".3 Prilikom pisanja istorije antropologije vaze odre2eni parametri koji su i ina.e prisutni tokom rada na bilo kakvim istorijama. Ovo se pre svega odnosi na izvore na osnovu kojih pisane istorije nastaju - pa tako mozemo razlikovati primarne i sekundarne izvore.

Kada se radi o primarnim izvorima, to su beleske sa terena (naj.es&e u vidu pisama), dnevnici i raznovrsna etnoistorijska gra2a, koja se .esto nalazi u arhivima ili specijalnim kolekcijama u muzejima. Primer ovakvih kolekcija je zaostavstina E. E. Evans-Pritcharda, koja se .uva u 14 kutija u Pi) -Rivers muzeju u Oxfordu. Primer studije nastale na osnovu arhivske gra2e jeste Cliffordova knjiga inspirisana zivotom i radom (prvo na Novoj Kaledoniji od 1902. do 1926. godine, a kasnije u Parizu) francuskog etnologa i misionara Mauricea Leenhardta (Clifford 1982). Cliffordova knjiga predstavlja i zanimljiv primer uspesnog interdisciplinarnog pristupa - njegov doktorat (iz koga je ova odli.na knjiga nastala) bio je iz podru.ja istorije, ali je njegova studija odmah prihva&ena kao jedan od klju.nih tekstova iz istorije antropologije. S druge strane, upotreba nekih primarnih izvora moze ponekad biti problemati.na, posebno kada se radi o beleskama za koje se nikada nije smatralo da &e biti objavljene - primer za ovo su famozni dnevnici Bronislawa Malinowskog, .ije je (neplanirano) objavljivanje 1967. izazvalo prili.nu konsternaciju me2u antropolozima (upor. poglavlje "I Witnessing: Malinowski's Children" u Geertz 1988).4 Me2u primarne izvore spadaju, naravno, i li.na svedo.anstva, koja mogu biti snimljena ili, u novije vreme, sa.uvana u digitalnom formatu. U poslednjih nekoliko decenija je britanski antropolog Alan Macfarlane snimio velik broj razgovora sa vode&im antropolozima. Ti razgovori su dostupni u pisanom obliku i kao video zapisi, zbog .ega predstavljaju izvanrednu gra2u za prou.avanje istorije antropologije.

Naravno, kad se radi o li#nim svedo#anstvima i intervjuima, ponekad nije lako proceniti pouzdanost odre2enih iskaza, posebno kada se radi o razgovorima koji se vode u sklopu terenskih istrazivanja. Tako je svojevremeno francuski etnolog Marcel Griaule (1948) na osnovu svojih razgovora sa svojim "klju.nim informantom" me2u Dogonima iz Malija dosao do niza fantasti.nih zaklju.aka, uklju.uju&i i to da su pripadnici ovog zapadnoafri.kog naroda znali za postojanje zvezde Sirius (koja se ina.e ne moze videti golim okom) i jos puno sli.nih stvari koje su kasniji istraziva.i osporili. Juznoafri.ki antropolog W. D. Hammond-Tooke mi je svojevremeno5 rekao da smatra da bi sve studije afri.kih "tradicionalnih religija" objavljene do po.etka 1970-ih trebalo jednostavno ignorisati. Hammond-Tooke (ina.e autor vise desetina tekstova i nekoliko knjiga o afri.kim religijama, kao i jedan od najzasluznijih autora za prodor strukturalisti.kog metoda u anglofonu antropologiju) je, naime, smatrao da gotovo sve monogra# je objavljene do po.etka 1970-ih imaju ozbiljne nedostatke - pre svega metodoloske. U svim slu.ajevima, govorio je, ove knjige su bile zasnovane na slede&em scenariju: istraziva. (belac, Evropljanin, kao sto je to na primer bio Griaule) dolazi u neko "izolovano" afri.ko pleme (poput Dogona u Maliju). Me2u .lanovima plemena u koje je dosao odmah uspostavlja kontakt sa lokalnim # lozofom koji kona#no ima nekoga ko %e ga saslusati (Ogotommêli u slu.aju Griaulea i Dogona). Neko ko je .itavog svog zivota bio kulturno i socijalno izolovan, jer ljude sa kojima je ziveo njegovi uvidi jednostavno nisu zanimali, kona.no dobiva pazljivog sagovornika - stranca, obrazovanog zapadnjaka koji je dosao izdaleka, koji &e razumeti svu dubinu i zna.aj njegovih saznanja... Tako su .itave monogra# je zasnovane na misljenjima i stavovima jedne jedine osobe (lokalnog # lozofa) - koji se onda projektuju kao stavovi ili "tradicije" .itave zajednice. Kasnije su .itave generacije studenata obrazovane na ovakvim "zivotnim pri.ama" transformisanim u kolektivne istorije i kolektivna secanja.

Ova situacija upu&uje i na potrebu razumevanja distance koja uvek postoji izme2u posmatra .a i posmatranih. Ona se ne moze izbrisati niti "dekonstruisati", ali bi bilo dobro da nase koleginice i kolege budu svesni njenog postojanja i zna.aja. Zato je zanimljivo da je Claude Lévi-Strauss na vise mesta pominjao analogiju izme2u antropologije (izraz koji je on upotrebljavao je etnologija) i astronomije. Astronomija kao svoj predmet konstruise nesto sto je daleko, ali ta daljina ne predstavlja ograni.enje, ve& je konstitutivni faktor nastanka jedne nauke - jednako kao i u slu.aju kad se radi o daljini koja postoji izme2u antropologa i onih koje antropologinje i antropolozi prou.avaju (Héna" (2000) razvija ovu ideju u prvom poglavlju svoje knjige).

Me2u sekundarne izvore spadaju etnogra$ je, odnosno monogra# je koje su proizvod terenskih istrazivanja. Ve&ina istorija antropologije je nastala bas na osnovu sekundarnih izvora, a njihov izbor .esto govori i o preferencama autora, pre svega u smislu teorija koje se odlu.uju da naglase (ili zapostave) u svojim knjigama. Tako2e, upotreba odre2enih izvora zavisi i od toga da li autori zele da "trasiraju" odre2enu genealogiju koja vodi do jedne osobe (kao na primer do Adolfa Bastiana u nema.koj tradiciji - kao sto to .ini Köpping 2005) ili koriste odre2eni klju.ni doga2aj da u odnosu na njega posmatraju razvoj etnologije i antropologije (kao sto je to bio Prvi svetski rat, v. Johler, Marche) i i Scheer 2010), ili ih, pak, pre svega zanima razvoj teorije i metodologije u speci# .nom drustvenom kontekstu (na primer, Kraus 2004; Oberdiek 2013). Jos jedan primer upotrebe sekundarnih izvora jeste njihovo navo2enje samo zbog toga da bi njihovi autori bili kritikovani - strategija koju je u svom sveobuhvatnom pregledu istorije brazilske etnologije6 vrlo uspesno upotrebio brazilski antropolog Eduardo Viveiros de Castro da bi prakti.no ismejao stavove svoje koleginice Alcide Ramos, pokazuju&i da je ona neke svoje navodno originalne ideje u stvari "pozajmila" od Lévi-Straussa (1999: 126-127).

Politika objavljivanja istorije antropologije

Razli.iti autori su prisu&i svoje istorije ovoj temi pristupali sa razli.itim nivoima generalizacije. Tako Alfred Court Haddon, prvi predava. socijalne antropologije na Univerzitetu u Cambridgeu, u svojoj knjizi (Haddon 1910) predstavlja jednu opstu istoriju antropologije. On po.inje od etimologije re.i i pojma, nastavljaju&i svoj pregled preko # zi.ke antropologije (deo knjige koji se kod njega zove Human Biology) i kulturne antropologije, koja u njegovom pregledu discipline uklju.uje i lingvistiku (Cultural Anthropology, or Ethnology), pa sve do sociologije (Comparative Sociology), u .ijem okviru Haddon daje i pregled prou.avanja religije i mitova. Koliko mi je poznato, on je jedini autor koji sociologiju smatra delom antropologije - pre svega zato sto je verovao da se sociologija bavi konkretnijim stvarima, dok antropologija poseduje jedan visi nivo generalizacije.7 Kada se radi o uklju.ivanju rasprava o bioloskoj antropologiji, Penniman (nekadasnji kurator Pi) -Riversovog muzeja) ih u knjizi zavrsenoj 1935. - ta.no sto godina posto je Charles Darwin posetio ostrva Galapagos - hronoloski uklju.uje u odre2ena poglavlja. Tako on razmatra arheologiju i paleontologiju u periodu izme2u 1859. i 1900. godine (Penniman 1965: 159-177), zatim # zi.ku antropologiju i psihologiju u periodu izme2u 1900. i 1935. godine (1965: 182-219), dok je u delu knjige koji je naknadno dodat posle Drugog svetskog rata jedan od "novih" autora napisao kratko poglavlje o razvoju # zi.ke antropologije posle 1935. godine (1965: 285-319). Pokusaj jedne sveobuhvatne istorije kakve danas sre&emo prvi je kroz svoju sintezu par godina posle njega izveo ameri.ki antropolog Robert Harry Lowie (u to vreme profesor na University of California at Berkeley), koji je pisu&i o onome sto je nazvao etnoloskom teorijom nastojao da smesti antropologiju u odnosu na druge nau.ne discipline (pre svega pravo, istoriju, geogra# ju i psihologiju). Lowie predstavlja razvoj teorija od po.etka 19. veka (sa posebnim akcentom na nema.ke autore), stavljaju&i u fokus svog istrazivanja, prema njegovim re.ima, "onaj deo antropologije (kako se taj pojam shvata na engleskom govornom podru.ju) koji se bavi kulturom. Unutar te sfere [ova knjiga] pokusava da ukaze na pravac teorijskog progresa, ali posto se teorija mora oslanjati na .injenice, posebno se razmatra rast znanja kroz usavrsavanje tehnika za prikupljanje informacija" (Lowie 1937: vii).

Kona.no, verovatno najdetaljniji primer predstavljanja jedne opste istorije antropologije daje nema.ki antropolog i publicista Petermann, saradnik Instituta za etnologiju Ludwig- Maximilians-Universitäta u Münchenu. On vise od polovine knjige koja broji preko 1000 stranica posve&uje aspektima bioloske antropologije i arheologije (Petermann 2004) - mada se u poslednjih nekoliko decenija izraz koji on koristi (Ethnologie) sa nema.kog prevodi kao socijalna antropologija (engl. social anthropology). Ovo je s jedne strane Petermannov li#ni protest zbog neslaganja sa evolucijom upotrebe ovog koncepta u nema.kom jeziku, za koji smatra da je sada postao nepotrebno ograni.avaju&i. Sa druge strane, radi se o autoru koji je imao relativno atipi.no obrazovanje za jednog nema.kog antropologa (zavrsio je # lologiju i egiptologiju), ali koji je vrlo snalazljiv u promociji svog rada - tako je tekst svoje knjige prethodno objavljivao kao feljton u vode&im nema.kim dnevnim novinama Frankfurter Allgemaine Zeitung. U svakom slu.aju, radi se o zanimljivom pokusaju kontinuiteta sa nekadasnjom idejom antropologije kao veoma opste "nauke o .oveku" (Haddon 1910: 2; Penniman 1965: 15).8 Druga.iji - i savremenim kretanjima u antropologiji daleko primereniji - pristup na nema.kom jeziku ima Hahn (2013), koji kombinuje pregled najvaznijih teorija sa njihovim najistaknutijim predstavnicima. Hahn tako2e posebno daje i pregled razli.itih regionalnih tradicija (ameri.ke, britanske, francuske i nema.ke) - sli.no kao i Boskovic (2010).

Razmatranje teorija iz # zi.ke antropologije, ili barem pominjanje Darwina, prisutno je i u nekoliko prevoda autora sa francuskog govornog podru.ja objavljenih u Srbiji tokom poslednjih petnaest godina (Poarije 1999; Delijez 2012). S obzirom na to da se radi o autorima iz frankofonskih zemalja (jedan je iz Francuske, a drugi iz Belgije), gde se antropologija predaje na vrlo druga.iji na.in nego na prostorima nekadasnje Jugoslavije, prakti.an u.inak koji ovi tekstovi imaju na studente je relativno ograni.en, iako predava.i .esto insistiraju na njihovom .itanju.9 Pretpostavljam da se radi o tome da je izdava.u ovih knjiga, dr Ivanu -olovi&u, francusko govorno podru.je (i frankofonska perspektiva) jednostavno bliza i razumljivija. U biblioteci "XX vek", u kojoj je Deliègeova knjiga izasla, pre vise decenija je objavljen dvotomni prikaz i nekih (pre svega ameri.kih) teoreti.ara kulture, i to iz perspektive kulturnog materijalizma (Hac 1979). U pore2enju sa njegovim frankofonskim kolegama, Hatchov tekst je daleko razumljiviji, mada je njegova knjiga odavno rasprodata, a njegovi teorijski pogledi su beznadezno zastareli - jer se u me2uvremenu dogodio kraj kolonijalizma, po.etak antropologije odnosa me2u polovima, interpretativni zaokret u antropologiji, "pisanje kultura" i jos ponesto.10 Nesto je umereniji i malo manje ambiciozan u zahvatanju vrlo razli.itih teorija ameri.ki antropolog koji predaje na Univerzitetu u Edinburghu, Alan Barnard (2011) - mada njegova obimna knjiga ipak zahteva odre2eno predznanje.11 Na primer, da krenem od po.etka, kada Barnard raspravlja o razlici izme2u pojmova "antropologija" i "etnologija" (Barnard 2000: 1-2), za nekoga ko studira u Beogradu ovo moze biti malo konfuzno - posebno s obzirom na to da su rasprave na ovu temu u okviru etnologije i antropologije u Srbiji odavno zavrsene. Pored toga, iako je Barnardov pristup izlaganju teorija sveobuhvatan, on je pomalo anglocentri.an. Njegovo upu&ivanje na druge tekstove (za dodatno .itanje) pokazuje autorovo izuzetno poznavanje materije, ali je relativno beskorisno u sredinama kao sto su Hrvatska ili Srbija, gde knjige na koje on upu&uje ne samo sto ve&inom nisu prevedene, nego ih nema ni u bibliotekama. S druge strane, Boskoviceva knjiga koju je godinu dana ranije objavio isti izdava., zagreba.ki Jesenski i Turk, ne zahteva predznanje, a kombinuje sinhroni.ki i dijahroni.ki pristup u izlaganju razli.itih teorija (Boskovic 2010). Kao i Barnard, Boskovic kombinuje beleske sa predavanja iz razli.itih sociokulturnih i geografskih konteksta, s obzirom da je predavao na univerzitetima u Velikoj Britaniji, Sloveniji, Brazilu i Juznoj Africi.12 Tako2e, re. je o autoru koji je ve& dosta objavljivao kada se radi o prou.avanju drugih (Eriksen upotrebljava izraz "marginalnih") antropoloskih tradicija koje su izvan tradicionalnih "centara" antropoloske produkcije. To je uo.ljivo i iz nekoliko prire2enih knjiga (Boskovic 2008; Boskovic i Hann 2013) koje, doduse, ostaju relativno nepoznate ovdasnjoj javnosti. Zanimljivo je da je knjiga Kratak uvod u antropologiju prethodno objavljena i u Srbiji 2010. godine, u izdanju beogradskog Sluzbenog glasnika, te je do po.etka 2012. to izdanje rasprodato.

Odre2eni problem predstavlja i zakasnjenje sa kojim se u regionu objavljuju knjige stranih autora. Barnardova knjiga predstavlja izuzetak, ali Hatch i Poirier su objavljeni sa odre2enim vremenskim zaostatkom. Pa ipak, verovatno su najgore prosli studenti u Sloveniji, gde je 1998. izasla Kuperova istorija britanske antropologije, koju je on u me2uvremenu vise puta prera2ivao, dopunjavao i menjao. Tre&e izdanje njegove knjige, u kojem je ve& bio promenjen i dopunjen zna.ajan deo teksta, objavljeno je 1999. godine (slovena.ki prevod je prevod drugog izdanja, koji je ponovno objavljen 2005), a .etvrto i (za sada) kona.no izdanje izaslo je 2014. godine. -itava ideja da se ideje stranih autora moraju prevoditi i objavljivati po redosledu kako su oni svoje tekstove prvi (ili drugi) put objavljivali 5 makar i po cenu da su ti autori u me2uvremenu zna.ajno dopunili (a ponekad i promenili) svoje stavove 5 .itaoce i javnost na ovim prostorima stavlja u situaciju strele iz Zenonove aporije, koja nikada ne&e do&i do svog cilja. Pretpostavljam da bi bilo daleko svrsishodnije imati neki plan i program (odnosno ideju sta se zeli posti%i) prevo2enja i objavljivanja klju.nih antropoloskih tekstova, koji bi se onda mogao realizovati u saradnji sa onima koji predaju na osnovu tih tekstova - bilo da rade u Sloveniji, Hrvatskoj ili Srbiji. Uveren sam da bi autori i autorke knjiga koje bi se prevodile bili vrlo raspolozeni da aktivno pomognu u realizaciji jedne ovakve ideje.13

Vazan deo razmatranja istorija antropologije predstavljaju i pregledi razvoja odre2enih regionalnih tradicija, poput ve& pomenutog Kuperovog (Kohl 1987; Hammond-Tooke 1997; Viveiros de Castro 1999; Ntarangwi, Mills i Babiker 2006; Viegas e Pina-Cabral 2014). Tako Ivan Kovacevic, redovni profesor na Odeljenju za etnologiju i antropologiju beogradskog Filozofskog fakulteta, u svojim tekstovima (2006, 2014) daje veoma sazet i jasan pregled razvoja etnologije/antropologije u Srbiji u poslednjih tridesetak godina. Na drugom mestu (2008), kada pise o novijoj istoriji antropologije, on kriti.ki razmatra ono sto smatra za nekriti .ko prihvatanje "postmodernisti.kih" tokova iz savremene antropologije (pre svega vezano za pravac oko "pisanja kultura"), tako2e u kontekstu razvoja discipline u Srbiji. Nazalost, kao i u slu.aju Kuperovih tekstova o britanskoj antropologiji, Kovacevic ne pominje dovoljno sopstveni uticaj na zna.ajne promene koje su se dogodile u srpskoj etnoloskoj i antropoloskoj tradiciji u poslednjih nekoliko decenija - osim vrlo stidljivo (Kovacevic 2014: 26).14

Istorija antropologije kao studija slucaja

Nedavno je objavljeno drugo, zna.ajno prera2eno izdanje knjige A History of Anthropology Tomasa H. Eriksena i njegovog danskog kolege Finna Sieverta Nielsena. Knjiga je prvi put objavljena 2001. u izdava.koj ku&i u kojoj je Eriksen jedan od urednika. Ona je svojom jasno&om (koja je ina.e karakteristi.na za Eriksenov stil pisanja) odmah stekla mnogobrojne poklonike, a nasla je i mesto na spisku obavezne literature za predmet Uvod u etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Knjiga je u odnosu na prvo izdanje prosirena sa vise od dvadeset strana novog teksta. Neke nepreciznosti iz prvog izdanja su ispravljene (kao to da je Rivers predavao u Cambridgeu, a ne u Oxfordu, 2013: 34), neke su ponovo tu (vojska posle drzavnog udara dolazi na vlast u Brazilu 1964, a ne 1963, 2013: 198), a u.injen je i odre2en napor da se u nesto ve&oj meri predstave "druge antropologije" (pre svega kroz reference na Boskovic 2008, kao i na autore iz razli.itih zemalja, od Danske do Kenije). Nesto ve&i prostor nego u prvom izdanju posve&en je misiji Dakar-Djibouti (1931-1933), jednom od klju.nih doga2aja u istoriji francuske etnologije i antropologije. Nazalost, u knjizi se ponovo ne pominjanje uticaj koji je Michel Leiris imao na ameri.ke antropologe i .itav pravac oko "pisanja kultura" tokom 1980- ih, a o .emu je dosta pisao James Clifford. Kao i u prvom izdanju, ova knjiga je podeljena na devet osnovnih poglavlja. Razlika je u tome sto je nekoliko naslova malo promenjeno, pa se prvo poglavlje sada zove "Proto-antropologija" (Proto-Anthropology), dok se deveto zove "Globalne mreze" (Global Networks).15

U odnosu na neke druge preglede istorije antropologije (Boskovic 2010), u knjizi je malo manje paznje posve&eno starim Grcima i Rimljanima (i anti.kom svetu uopste), a nesto vise prosvetiteljima i romanti.arima (kao sto .ini i Barnard 2000, 2011). Knjiga kombinuje rasprave o teorijama i kontekstima u kojima su one nastajale sa klju.nim li.nostima u antropologiji - opet u razli.itoj meri od druge dve spomenute, gde Barnard vise insistira na teorijama (uostalom "teorija" se nalazi i u naslovu njegove knjige),16 a Boskovic na li.nostima. 17 Ono sto posebno izdvaja Eriksenovu i Nielsenovu Istoriju jeste sociopoliti.ki kontekst - razvoj antropologije je neodvojiv od konkretnih istorijskih okolnosti i drustvenih i tehnoloskih promena u svetu, od napretka u nauci, medicinskih otkri&a koja su uticala na poboljsanje i produzavanje zivota populacija, preko posledica ratova i kolonijalnih osvajanja, pa sve do dekolonizacije i pojave dekonstruktivisti.kih pravaca. Oni insistiraju na predstavljanju i interpretaciji promenjenih politi.kih, demografskih i ekonomskih uslova, kao i uticaja koje su ove izmenjene okolnosti imale na razvoj drustvenih nauka i procese razumevanja globalizovanog sveta koji se konstantno menja. Kao slikar koji slika sirokim potezima .etkice, Eriksen i Nielsen nastoje da sve klju.ne antropoloske doga2aje smeste unutar speci# .nih drustvenih i istorijskih okolnosti, sto njihov tekst .ini i nekom vrstom drustvene istorije. Na primer, insistiranje nekih ameri.kih antropologa na interpretacijama mesta i uloge simbola u svakodnevnom zivotu mnogo je lakse razumeti ako se razume kontekst iz koga oni dolaze (ameri.ko drustvo optere&eno nasle2em me2urasnih odnosa, kompleksom krivice zbog tretmana ameri.kih Indijanaca itd.).

Posebno je zanimljiva paznja koju Eriksen i Nielsen posve&uju Karlu Marxu i njegovim uticajima. Na primer, "Manchesterska skola" (jedva pomenuta u Boskovic 2010) je zasluzila zna.ajan deo jednog poglavlja (Eriksen i Nielsen 2013: 107-112). Mada je jos Max Weber u svojoj Protestantskoj etici iz 1905. pokazao da je protestantizam kao ideologija uticao na formiranje kapitalizma, a ne obrnuto (2013: 42),18 i mada je upotreba marksizma u teoriji i praksi socijalisti.kih drzava (pre svega SSSR-a, njegovih satelita, ali i drugde) pokazala svo siromastvo ovog sistema, marksisti.ki pristupi su, posebno od 1960-ih, postali veoma popularni u antropologiji. Procesi dekolonizacije, pojava pravaca koji su kasnije nazvani "feministi.kom antropologijom", reartikulacije strukturalizma (pre svega u Francuskoj), kao i opste preispitivanje mesta i uloge autoriteta - sve to je u.inilo da marksisti.ki pristupi postanu "moderni" krajem 1960-ih i po.etkom 1970-ih. Naravno, kako kazu autori, nekoliko antropologa iz prethodne generacije - Julian Steward, Leslie White i Max Gluckman - bili su pod uticajem Marxa. Kako navode Eriksen i Nielsen: "Steward u svom materijalizmu, White u tehnoloskom determinizmu, Gluckman kroz svoje interesovanje za krizu i kon' ikt. Me2utim, referenci na Marxa u njihovom radu prakti.no nema" (2013: 139). U generacijama posle 1960, pre svega inspirisanim "strukturalnim marksizmom", ali i "teorijom sistema" (world systems theory), autori poput Mauricea Godeliera, Marvina Harrisa, Erica Wolfa ili Marshalla Sahlinsa razvijaju razli.ite pristupe kojima pokusavaju da objasne promene u svetu. Kako pisu Eriksen i Nielsen, "Fundamentalni problem sa marksizmom u antropologiji je bio, i ostao, [to] da on u sustini predstavlja teoriju kapitalizma, i da je [marksisti.ko] objasnjenje 9pre-kapitalisti.kih drustava: zasnovano na spekulacijama i neadekvatnim podacima" (2013: 144). Pominju&i autore jednog preglednog teksta iz 1980, koji su tvrdili da je "jos rano da se 9pruzi de# nitivna kritika9 ovog pravca [marksizma]", Eriksen i Nielsen tvrde da je, izgleda, "ovaj pravac nekako is.ezao za vreme dok je ovaj tekst bio u stampi" (2013: 144-145).

Mada ima isti naslov, osmo poglavlje knjige "Kraj modernizma?" (& e End of Modernism?) je zna.ajno revidirano u odnosu na izdanje iz 2001. U novom izdanju se nesto manje pominju "postkolonijalne studije", a daleko ve&i prostor se posve&uje recepciji "postmodernizma" (kako autori navode, od savremenih pregleda antropoloskih teorija, Barnard [2000, 2011] ovom pravcu posve&uje dosta prostora - ali je dovoljno obazriv da ne da ocenu njegovog ukupnog zna.aja i uticaja). Vise paznje je posve&eno i autorima kao sto su Dame Marilyn Strathern - koja je, doduse, pomenuta i u prvom izdanju (2001: 151), ali je njen rad sada jasnije povezan sa globalnim razvojem antropologije (2013: 185-186) 5 ili Tim Ingold i njegovo oslanjanje na biologiju i ekologiju.19 Naravno, autori ponovo zna.ajnu paznju posve &uju pravcu nastalom posle simpozijuma (i istoimene knjige) Writing Culture, ali vise ne pominju i Geertzovu kritiku (tadasnje) mla2e generacije antropologa zbog "epistemoloske hipohondrije" (Eriksen i Nielsen 2001: 148).

Kona.no, deveto poglavlje novog izdanja ove Istorije antropologije, sada sa naglaskom na procese globalizacije (jedna od Eriksenovih omiljenih tema istrazivanja tokom poslednje decenije), predstavlja pravo osvezenje i jos jedan vredan doprinos razumevanju savremenih pravaca. Nazalost, mozda zbog relativno ograni.enog prostora kojim su raspolagali, ili zbog konceptualnog okvira koji su sami sebi odredili,20 autori ostaju usredsre2eni pre svega na takozvane "velike" tradicije (angloameri.ku, francusku i nesto manje nema.ku), dok se ogromno bogatstvo i raznovrsnost drugih tradicija pominje maltene samo uzgred, uz nekoliko strana komentara o brazilskoj i ruskoj antropologiji, kao i uzgredno pominjanje Indije, Letonije, Srbije, Kolumbije, svedske etnologije, poljskog nadrealizma, litvanske semiotike, slova.kog strukturalizma i slovena.ke Volkskunde (Eriksen i Nielsen 2013: 195-199). Ovo je verovatno propustena sansa s obzirom na to da oba autora imaju odre2eno iskustvo u prou .avanju drugih antropoloskih tradicija, a Eriksen je bio klju.na osoba u realizaciji panela iz koga je nastala knjiga o "drugim antropologijama", odrzanog na konferenciji EASA u Be.u, septembra 2004, kao i koautor Uvodnog poglavlja u toj knjizi (Boskovic 2008).21

Naravno, svaka istorija predstavlja pre svega autorski tekst svojih tvoraca. Eriksen i Nielsen u Predgovoru insistiraju na tome da je ova njihova knjiga "nepretenciozna", a sam njen naslov (A History) implicira da se radi samo o jednoj, nikako jedinoj mogu&oj niti de# - nitivnoj, istoriji antropologije. Pored toga, razumno je pretpostaviti da &e ova jasno napisana i relativno kratka knjiga biti .itana i koris&ena kao vrlo upotrebljiv tekst za prou.avanje razvoja nase discipline - posebno s obzirom na to da, iako je - kao sto su autori napisali pre vise od deset godina - "razvoj od ranog industrijskog i kolonijalnog doba do informati.kog doba globalnih modernosti, doveo subjekt [antropologiju] kroz seriju transformacija, pa ipak [antropologija] sustinski nastavlja da postavlja ista pitanja koja su postavljana pre 50, 100 ili .ak 200 godina" (Eriksen i Nielsen 2013: x).

Zakljucne napomene: politika pisanja istorije antropologije

Kao i bilo koja druga ljudska aktivnost, pisati istoriju antropologije nosi sa sobom koristi i rizike. Koristi su, pre svega, mogu&nost da autori podele svoje znanje i stavove sa drugima, da sa .itaocima u2u u dijalog kao sa savremenicima, a svakako je velika nagrada za svakog autora/ autorku mogu&nost da njegova (ili njena) knjiga nai2e na dobru recepciju kod .italaca. Rizici su da knjiga uopste ne do2e do onih kojima je namenjena ili da, jos gore, bude potpuno pogresno interpretirana ili ignorisana. Zato je vazno razumeti kome je ona namenjena i sa kojim ciljem.

Knjige koje su do sada pomenute u ovom tekstu pisane su sa ciljem da antropologiju priblize onima koji se ponekad nazivaju "publikom" (engl. general audience; readership), dok su neke (Barnard, Eriksen i Nielsen) od njih, izme2u ostalog, nastale i sa ciljem da direktno posluze u nastavi antropologije, kao udzbenici. Ponekad je cilj da se predmet o kome se pise malo vise osvetli i u.ini jasnijim i razumljivijim. U knjigama koje se bave odre2enim delovima sveta (kontinentima ili drzavama) autorova ili prire2iva.eva intencija moze biti i eksplicitno politi.ka. Primer jednog angazovanog politi.kog pristupa predstavlja Pattersonova drustvena istorija antropologije u SAD-u (Patterson 2001). Iako se radi o veoma zanimljivom i .itljivom tekstu, ovo je primer potencijalne zabune do koje moze dovesti naslov knjige. Naime, Patterson je u stvari napisao drustvenu istoriju, a ne istoriju antropologije - mada u svom tekstu pominje brojne antropologe (kao i njihovu .esto problemati.nu saradnju sa vlastima i najblaze re.eno "nesnalazenje" tokom odre2enih politi.kih kriza). -itaoci koji o.ekuju da u njegovoj knjizi prona2u detaljne rasprave o razli.itim teorijskim pravcima i njihovim me2usobnim uticajima osta&e razo.arani. Ovde postaje jasno do koje mere su Eriksen i Nielsen bili uspesni u svom poduhvatu budu&i da je od prikazivanja drustvenih okolnosti u kojima odre2ene teorije nastaju vrlo lako skliznuti u ".isti" drustveni aktivizam. To, naravno, samo po sebi ne mora biti lose, ali u Pattersonovom slu.aju oduzima prostor za raspravu o antropologiji - sto je, barem zvani.no, bila namera njegove istorije.

Ponekad politi.ka/angazovana autorova intencija nije na prvi pogled o.igledna - kao u (ina.e izuzetno kvalitetnoj) knjizi koju su priredili Ntarangwi, Mills i Babiker (2006). A( i#ke antropologije se ovde prezentuju u pluralu, sto pomaze de-esencijalizaciji odre2enog koncepta. "Afrika" se - kao egzotika, imaginarij i fantazam - kroz tekstove u ovoj knjizi transformise u konkretne geografske lokacije, gde, u razli.itim drustvima i kulturama, zive razli.iti, konkretni ljudi sa svojim zeljama, brigama, nadama i htenjima. Tako2e, kada se radi o speci# .nim tradicijama u razli.itim drzavama, autori zastupljeni u ovoj knjizi se bave i prakti.nim pitanjima uloge antropologije u svakodnevnom zivotu - pre svega kroz problematiku predavanja antropologije, koja je zastupljena u vise poglavlja. Ova prakti#na dimenzija je karakteristi.na i za relativno skorasnji tekst dvoje portuglaskih antropologa (Viegas e Pina-Cabral 2014), koje zanima kontekst razvoja nase nau.ne discipline u njihovom (portugalskom) drustvenom kontekstu, ali i prakti.ne konsekvence mesta antropologije kao drustvene (i humanisti .ke) nauke, kao i budu&nosti predavanja antropologije na univerzitetima.

Prakti.no je neodvojivo od politi.kog, a politi.ko od istorijskog, pa je tako Hammond- -Tooke pre skoro dve decenije napisao sjajnu istoriju antropologije u Juznoj Africi (Hammond-Tooke 1997). Njegova pozicija je bila speci# .na jer je istodobno bio i u.esnik i svedok razvoja discipline u svojoj zemlji. Hammond-Tooke je zasluzan za ustanovljavanje Odeljenja za antropologiju na Rhodes univerzitetu u Grahamstownu, gde je predavao od 1959. do 1970, a nakon toga je bio redovni profesor na Odeljenju za socijalnu antropologiju Univerziteta Witwatersrand, sve do penzionisanja 1991. godine. Ovu relativno kratku studiju o juznoafri.kim antropolozima kao "nesavrsenim tuma.ima" je napisao iz ugla istori .ara. Kao vremensku granicu svoje analize Hammond-Tooke je stavio 1990. godinu, kada je apartheid kao sistem de facto nestao (sa legalizacijom Afri.kog nacionalnog kongresa i juznoafri .ke Komunisti.ke partije, osloba2anjem Mandele i svih drugih politi.kih zatvorenika, zapo.injanjem procesa prenosa vlasti na crna.ku ve&inu u zemlji itd.). Njegova maestralna studija trasira razvoj antropoloskih ideja iz razli.itih tradicija (uostalom, neki od antropologa koje pominje - kao W. W. Max Eiselen sa Univerziteta iz Stellenboscha - imali su odlu.uju&i uticaj na uspostavljanje teorijskih osnova sistema apartheida), ali to .ini bez strasti, jasno i precizno. Kao posledica ovakvog (neko bi mogao re&i, "racionalnog" ili "objektivnog") pristupa, Hammond-Tookeova knjiga je od strane nekih njegovih kolega iz anglofone juznoafri .ke tradicije kritikovana kao "isuvise blaga" u odnosu na njihove kolege iz afrikanerske tradicije. Naravno, sa druge (afrikanerske) strane su ga neki optuzivali da je bio previse strog. Ovaj primer pokazuje kako pisanje antropologije moze biti nezahvalan posao, barem iz ugla sredine koja je posluzila kao predmet istrazivanja - i to posebno u okolnostima za koje bi se moglo re&i da su politi.ki osetljive. S druge strane, nesporan kvalitet ove studije predstavlja trajnu vrednost, zbog .ega sluzi kao dokaz da se istorija antropologije koja se bavi potencijalno "skakljivim temama" ipak moze napisati.

Da zaklju.im, idealna istorija antropologije ne postoji, niti &e ikada postojati. Najvise .emu se moze teziti jesu pojedina.ni prikazi, jasno de# nisani u prostoru i vremenu, uz kriti .ko koris&enje dostupnih izvora i uz svest o tome za koga se pise i sta se pisanjem jedne kriti.ke istorije antropologije zeli da postigne. Jer, u krajnjoj liniji, uverljivost nasih tekstova i jasno&a nasih argumenata &e zavisiti i od toga kako smo ih napisali.

Footnote

1 Autor ovog teksta je u vreme njegovog pisanja bio angazovan na projektu "Drustvene transformacije u procesu evropskih integracija - multidisciplinarni pristup" (III 47010), koji # nansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst je napisan za vreme boravka na Max-Planck-Institut für ethnologische Forschung u Halleu, uz podrsku stipendije DAAD SR Nema.ke. Za nabavljanje knjige A History of Anthropology, autor je veoma zahvalan dr Zeljki Buturovi& (Institut drustvenih nauka, Beograd), a za tekst "Na encruzilhada portuguesa" Joãou de Pina-Cabralu (University of Kent). Stavovi i opservacije izneseni u tekstu ni na koji na.in ne odrazavaju stavove koje zastupaju DAAD, Max-Planck-Institut für ethnologische Forschung, dr Buturovi& ili prof. Pina-Cabral.

2 Postoji vise na.ina da se odredi simboli.an ili stvarni po.etak antropologije kao nau.ne discipline. Za potrebe ovog teksta kao klju.nu godinu uzimam 1871, kada je Tylor objavio svoju dvotomnu studiju Primitive Culture. Zbog toga se ne&u baviti tekstovima koji u zna.ajnoj meri zahvataju period pre Tylora (antiku, srednji vek, prosvetiteljstvo itd.), bez obzira na nesporan uticaj koji su neki od autora (pre svega krajem XVIII i u prvim decenijama XIX veka) imali na razvoj antropologije.

3 Ovu distinkciju je, bez vrednosnih sudova, prvi upotrebio A. C. Haddon, u verovatno prvoj objavljenoj istoriji antropologije (Haddon 1910).

4 Clifford Geertz je objavio prili.no ostru kritiku izdanja Dnevnika u New York Review of Books 9 (4), u broju od 14. septembra 1967. Kritike njegove recenzije su objavljene u narednom broju, od 9. novembra, kao dva pisma od strane nekadasnjih Malinowskijevih studenata - Hortense Powdermaker i Ashleyja Montagua. Cela prepiska je dostupna na: h) p://lemetro5.blogspot. de/2005/08/under-mosquito-net.html

5 Tokom razgovora u njegovoj ku&i u predgra2u Johannesburga, 2002.

6 Izraz etnologia indígena se u brazilskoj akademskoj terminologiji koristi za ozna.avanje prou.avanja kultura (brazilskih) Indijanaca.

7 Ovo je relativno zabavno posmatrati iz savremene perspektive, gde antropolozi (npr. u Britaniji) smatraju da ih sociolozi ugrozavaju.

8 Sa druge strane, Marettde# nise antropologiju kao "celokupnu istoriju .oveka, onako kako ga je oblikovala evolucija" (1912: 7), odnosno kao "Darwinovo dete" (1912: 8). Meni je nesto blize Handlerovo odre2enje da je antropologija posve&ena prou.avanju "zna.ajnih drugih" (engl. signi$ cant others - 2004: 3). O terminoloskim nedoumicama u istorijskoj perspektivi tako2e Boskovic (2005: 12-13) i Boskovic (2014: 27-33).

9 Ova opservacija je rezultat reakcija studenata druge godine studija, kojima od 2010. predajem Antropoloske i etnoloske teorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a koji uglavnom tvrde da je iz knjiga francuskih autora veoma tesko razumeti klju.ne antropoloske koncepte.

10 Kovacevic (2008) je u pravu kada tvrdi da ne treba precenjivati zna.aj ovog pravca, sto sam i sâm pominjao na vise mesta (Boskovi & 2010, 2014). Diskusije koje su otvorene kao posledica Geertzove verzije interpretativne antropologije i preispitivanja dometa relativizma su bile daleko uticajnije, barem kada se radi o severnoameri.koj antropologiji.

11 Barnard, vrhunski autoritet za San/ Busmane iz Namibije i Juzne Afrike, sjajno je iskoristio .injenicu da je jedno vreme bio urednik izdanja za antropologiji u izdava.koj ku&i Cambridge University Press, sto je svakako pomoglo objavljivanje njegove - ina.e odli .ne - knjige. Tako2e, Barnard je napisao ovu knjigu i da bi mu, izme2u ostalog, koristila na njegovim predavanjima u Edinburghu. Zbog toga je knjiga uklopljena u odre,eni sistem. Za razliku od njegovih studenata, nasi studenti (u Hrvatskoj, Srbiji itd.) odre2ene koncepte ne rade u isto vreme, niti na istim godinama studija kao njihovi kolege u Skotskoj i Velikoj Britaniji. Zbog toganailaze na izraze i pojmove koji su im potpuno nepoznati i neprilago2eni tekstu koji se na ovom podru.ju koristi kao uvodni tekst.

12 Zahvaljuju&i angazovanju kolega sa Filozofskog fakulteta, od 2009. predaje na Odeljenju za etnologiju i antropologiju u Beogradu.

13 Svojevremeno me je izdava. Geertzovog Tuma#enja kultura zamolio da posredujem oko dobijanja prava za prevo2enje ove knjige po nesto nizoj ceni s obzirom na to da je znao da poznajem autora. Naravno, Geertz se odmah odazvao molbi i problem je brzo resen.

14 Svoje misljenje o kvalitetu rada na ovom Odeljenju ve& sam izlozio na drugom mestu (Boskovic 2014: 10) i nema razloga da ga ovde ponavljam.

15 U prvom izdanju knjige naslov prvog poglavlja je "Po.eci" (Beginnings), a poslednjeg "Rekonstrukcije" (Reconstructions) - Eriksen i Nielsen (2001).

16 Mada zato Barnard u prvom Dodatku (Appendix 1) daje pregled svih li.nosti koje pominje u knjizi, zajedno sa godinama ro2enja i smrti. Boskovic ima Indeks (odnosno Registar) imena u srpskom izdanju knjige, dok su u hrvatskom izdanju indeksi spojeni.

17 Lowie (1937) i Hahn (2013) tako2e pominju odre2ene klju.ne li.nosti, ali njihove knjige nisu u tolikoj meri odre2ene pojedina .nim li.nostima i njihovim zivotima u istoriji antropologije.

18 To bi ina.e bilo u skladu sa Marxovom "klasi.nom" teorijom, prema kojoj su na.ini proizvodnje formirali "drustvenu svest", odnosno ideologiju.

19 U poslednjih petnestak godina Ingold je uticao na razvoj jednog sveobuhvatnog pristupa antropologiji na univerzitetu u Aberdeenu, sa posebnim akcentom na prou.avanje "severnih naroda".

20 I pored cilja koji su sami sebi postavili - Eriksen i Nielsen (2013: ix).

21 Ovo poglavlje je prestampano u nedavno objavljenoj antologiji tekstova iz istorije antropoloskih teorija (Erickson i Murphy 2013: 562-573).

References

LITERATURA

Barnard, Alan. 2011. Povijest i teorija antropologije. Zagreb: Jesenski i Turk.

Boskovic, Aleksandar. 2005. "Socio-Cultural Anthropology Today. An Overview". Campos 6/1-2: 11-26.

Boskovic, Aleksandar. 2010. Kratak uvod u antropologiju. Zagreb: Jesenski i Turk.

Boskovic, Aleksandar. 2014. Antropoloske perspektive. Beograd: Institut drustvenih nauka.

Boskovic, Aleksandar, ur. 2008. Other People's Anthropologies. Ethnographic Practice on the Margins. New York: Berghahn Books.

Boskovic, Aleksandar i Chris Hann, ur. 2013. & e Anthropological Field on the Margins of Europe, 1945-1991. Zürich: Lit Verlag.

Clifford, James. 1982. Person and Myth. Maurice Leenhardt in the Melanesian World. Berkeley: University of California Press.

Delijez, Rober. 2012. Istorija antropologije. Beograd: Biblioteka XX vek.

Erickson, Paul A. i Liam D. Murphy. 2013. Readings for a History of Anthropological & eory. Toronto: University of Toronto Press.

Eriksen, Thomas Hylland i Finn Sievert Nielsen. 2001. A History of Anthropology. London: Pluto.

Eriksen, Thomas Hylland i Finn Sievert Nielsen. 2013. A History of Anthropology. London: Pluto.

Geertz, Clifford. 1988. Works and Lives. & e Anthropologist as Author. Stanford: Stanford University Press.

Griaule, Marcel. 1948. Dieu d'eau. Entretiens avec Ogotommêli. Paris: Fayard.

Hac, Elvin. 1979. Antropoloske teorije. Beograd: BIGZ.

Haddon, Alfred C. i Alison Hingston Quiggin. 1910. History of Anthropology. New York: G. P. Putnam's Sons.

Hahn, Hans Peter. 2013. Ethnologie. Eine Einführung. Berlin: Suhrkamp.

Hammond-Tooke, W. D. 1997. Imperfect Interpreters. South A( ica's Anthropologists, 1920-1990. Johannesburg: University of the Witwatersrand Press.

Handler, Richard, ur. 2004. Signi$ cant Others. Interpersonal and Professional Commitments in Anthropology. Madison: University of Wisconsin Press.

Héna" , Marcel. 2000. Claude Lévi-Strauss et l'anthropologie structurale. Paris: Havas.

Johler, Reinhard, Christian Marche) i i Monique Scheer, ur. 2010. Doing Anthropology in Wartime and War Zones. World War I and the Cultural Sciences in Europe. Bielefeld: Transcript Verlag.

Kohl, Karl-Heinz. 1987. Abwehr und Verlangen. Zur Geschichte der Ethnologie. Frankfurt am Main: Ed. Qumran im Campus-Verlag.

Köpping, Klaus-Peter. 2005. Adolf Bastian and the Psychic Unity of Mankind. & e Foundations of Anthropology in Nineteenth Century Germany. Münster: Lit Verlag.

Kovacevic, Ivan. 2006. "Van Genep po drugi put me2u Srbima. Prilog istoriji srpske etnologije/antropologije u poslednjoj .etvrtini dvadesetog veka". Etnoantropoloski problemi n.s. 1/1: 81-94.

Kovacevic, Ivan. 2008. "O pisanju istorije antropologije kraja dvadesetog i po.etka dvadeset prvog veka". Antropologija 6: 9-18.

Kovacevic, Ivan. 2014. "Dusan Bandi& - kontekst, delo, zna.aj". Etnoantropoloski problemi n.s. 9/1: 17-33.

Kraus, Michael. 2004. Bildungsbürger im Urwald. Die deutsche ethnologische Amazonienforschung; (1884-1929). Marburg: Curupira.

Kuper, Adam. 1998. Antropologija in antropologi. Moderna britanska sola. Sentilj, Maribor: Aristej.

Lowie, Robert H. 1937. & e History of Ethnological & eory. New York: Rinehart and Company.

Marett, Robert R. 1912. Anthropology. London: Williams and Norgate, Ltd.

Ntarangwi, Mwenda, David Mills i Mustafa Babiker, ur. 2006. A( ican Anthropologies. History, Critique and Practice. London: Zed Books.

Oberdiek, Ulrich. 2013. Hierarchie und Gehorsam im Fach Ethnologie. Ihr Ein+ uss auf die & eorieproduktion in Deutschland seit 1950. Münster: Lit Verlag.

Patterson, Thomas C. 2001. A Social History of Anthropology in the United States. Oxford: Berg.

Penniman, T. K. 1965. A Hundred Years of Anthropology. New York: William Morrow and Co.

Petermann, Werner. 2004. Die Geschichte der Ethnologie. Wuppertal: Hammer.

Poarije, Zan. 1999. Istorija etnologije. Beograd: Plato, Biblioteka XX vek.

Stocking, George W. 1995. A' er Tylor. British Social Anthropology 1888-1951. Madison: University of Wisconsin Press.

Thomas, Nicholas. 1996. Out of Time. History and Evolution in Anthropological Discourse. Ann Arbor: University of Michigan Press.

Viegas, Susana de Matos i João de Pina-Cabral. 2014. "Na encruzilhada portuguesa. A antropologia contemporânea e a sua história". Etnográ$ ca 18/2: 311-332.

Viveiros de Castro, Eduardo. 1999. "Etnologia brasileira". U O que ler na ciência social brasileira 1970-1995., 1. Sérgio Micelli, ur. São Paulo: Editora Sumaré, 111-223.