RADNA EKSPLOATACIJA ILEGALNIH IMIGRANATA U ZEMLJAMA RAZVIJENOG SEVERA/Labour Exploitation of Illegal Immigrants in the Developed North

Abstract

The theme of this paper is the exploitation of illegal immigrants working in the developed North, while the main objective is analysis of the relation between illegal migration and market demand for low-cost labor, in the context of globalization, growing inequalities and the new global division of labor. The basic assumption is that the market of so-called developed countries of the North has an internal, self-built need for illegal labor, and that the overall economy in the North largely depends on such labor. In that sense the policies against immigration are considered false or infertile. Also, this paper explains the characteristics of illegal immigrant labor and sectoral deployment, but also the forms it takes and illegal conditions in which it is carried. [PUBLICATION ABSTRACT]

Headnote

ABSTRACT The theme of this paper is the exploitation of illegal immigrants working in the developed North, while the main objective is analysis of the relation between illegal migration and market demand for low-cost labor, in the context of globalization, growing inequalities and the new global division of labor. The basic assumption is that the market of so-called developed countries of the North has an internal, self-built need for illegal labor, and that the overall economy in the North largely depends on such labor. In that sense the policies against immigration are considered false or infertile. Also, this paper explains the characteristics of illegal immigrant labor and sectoral deployment, but also the forms it takes and illegal conditions in which it is carried.

KEY WORDS labour exploitation, illegal immigration, globalization, welfare state, migration policies

APSTRAKT Tema ovog rada je radna eksploatacija ilegalnih imigranata u zemljama razvijenog Severa, dok se za osnovni cilj uzima analiza odnosa ilegalnih migracija i potrebe trzista za jeftinom radnom snagom, u kontekstu savremenog procesa globalizacije, promene industrijskih odnosa, rastucih nejednakosti i nove globalne podele rada. Osnovna pretpostavka je da trziste razvijenih zemalja takozvanog Severa ima unutrasnju, u sebe ugraðenu potrebu za ilegalnom radnom snagom, kao i da je celokupna ekonomija Severa u velikoj meri zavisna od ovakve radne snage, pa se u tom smislu i politike borbe protiv nje smatraju laznim ili neplodnim. Objasnjene su karakteristike ilegalnog imigrantskog rada, njegove specificnosti i sektorsko razmestanje, ali i forme koje on uzima i ilegalni uslovi u kojima se obavlja.

KLJUCNE RECI radna eksploatacija, ilegalna imigracija, globalizacija, drzava blagostanja, migracione politike

Ilegalne migracije se mogu definisati kao migracije ljudi preko drzavnih granica, kojima se krse imigracioni zakoni. To su pre svega ekonomske migracije, koje nastaju u savremenom globalnom poretku, kao rezultat potraznje za jeftinom radnom snagom i restriktivnih (ili nepostojecih) imigracionih politika zemalja destinacije. Meðunarodna organizacija za migracije (IOM) definise ilegalnog imigranta kao osobu koja zbog neovlascenog ulaska, krsenja uslova ulaska ili zbog isteka vize, nema legalan status u zemlji tranzita ili destinacije. Ekonomski imigranti koji na ilegalan nacin stizu u zemlje destinacije, stizu krijumcarenjem. U Konvenciji Ujedinjenih nacija protiv organizovanog kriminala krijumcarenje ljudima se definise kao "obezbeðivanje nelegalnog ulaska u drzavu potpisnicu lica koje nije njen drzavljanin ili lica sa stalnim boravkom, a u cilju sticanja, na neposredan ili posredan nacin, finansijske ili druge materijalne koristi", pri cemu nelegalni ulazak oznacava "prelazak granica bez ispunjenja potrebnih zahteva za legalan ulazak u drzavu primaoca" (navedeno prema: www.tuzilastvorz.org.rs).

Meðunarodne migracije (ma kog tipa one bile) mozemo posmatrati kao odgovor na niz promena i procesa koji se odvijaju na svetskom planu: globalizacija na ekonomskom, politickom i kulturnom nivou; povecana mobilnost stanovnistva, konkretnije - radne snage; tehnoloski razvoj; sirenje odreðenog (kapitalistickog) tipa privreðivanja, te zahtevi koje on donosi na trzistu; rastuce nejednakosti i slicno. Konkretno, ilegalne imigracije mozemo odrediti kao kretanje uzrokovano zahtevima (globalnog) trzista rada i unutrasnjih karakteristika ekonomske strukture razvijenih zemalja - potraznje za jeftinom, lako eksploatisanom imigrantskom radnom snagom.

Nudeci odgovore na pitanja o uzrocima savremenih migracija sa analitickog makroekonomskog nivoa, a polazeci od sistemskog, u teorijama o segmentiranom trzistu rada ilegalne radne imigracije su viðene kao posledica stalne potrebe za radnom snagom iz inostranstva, sto predstavlja sastavni i temeljni deo ekonomske strukture razvijenih zemalja. U razvijenim zemljama dolazi do udvajanja trzista rada (izmeðu rada i kapitala), te se stvaraju dva sektora - sektor sa sigurnim, dobro placenim i visoko vrednovanim radnim mestima, i sektor sa nesigurnim, slabo placenim i nisko vrednovanim poslovima, koji nije sindikalizovan, takoðe nazvan i 3D sektor (dirty, dangerous, difficult/demeaning, odnosno prljav, opasan i tezak/ponizavajuci). Ovi poslovi su uglavnom smesteni u sektor poljoprivrede, graðevine i pruzanja usluga. Radna mesta su nestalna, slabo placena i ne zahtevaju posebne kvalifikacije. Radnici su promenljiva varijabla, lako su potrosni i zamenljivi. "Ovako koncipirana ekonomska struktura rezultira potrebom za novom radnom snagom, odnosno imigracijom, u slucaju kada domaca radna snaga ne zeli da obavlja poslove sa niskom zaradom i niskim drustvenim statusom, ili u okviru ponude radne snage nedostaju kadrovi sa potrebnim znanjima i vestinama da zadovolje potrebu za zanimanjima koja od zaposlenih zahtevaju visoko obrazovanje, strucnost, iskustvo ili posebne vestine. U oba slucaja, poslodavci vise ne mogu da se oslanjaju na domacu ponudu radne snage vec moraju da se okrenu ka novim izvorima radne snage, odnosno imigraciji." (Predojevic-Despic, 2010: 32)

Posmatrano sa istorijsko-strukturalistickog aspekta, ilegalne imigracije su shvacene kao odgovor na nejednako raspodeljenu ekonomsku i politicku moc izmeðu razvijenih i nerazvijenih zemalja i nejednak pristup resursima. Na temelju Volerstinovog rada (Immanuel Wallerstein), svetsko-sistemska teorija imigraciju objasnjava, ne kao posledicu podvojenog trzista rada u nacionalnim okvirima, vec kao posledicu svetskog trzista koje je pocelo sa razvojem i sirenjem jos od XVI veka. Ono sto je podstaklo migracije stvorivsi jeftinu i pokretnu radnu snagu je prodiranje kapitalisticke ekonomije u periferna, nekapitalisticka drustva. U XVI veku kolonijalisti, u XX i XXI neokolonijalne vlade i menadzeri velikih kapitalistickih multinacionalnih firmi, radi jeftine radne snage, sirovina, otvaranja novih trzista, recju - maksimizacije profita, prodiru u periferna, siromasna drustva. Zbog sirenja kapitalizma iz jezgra ka periferiji, stvaraju se nejednakosti u uslovima trgovine izmeðu razvijenih i nerazvijenih podrucja. Dolazi do promena u tradicionalnim formama ekonomije, krupan kapital ukrupnjava zemlju, pocinju da se koriste industrijski proizvodi, uvodi se mehanizacija, dobijaju se veliki prinosi po maloj ceni. Sve ovo istiskuje sitnog poljoprivrednika sa trzista, on prestaje da bude konkurentan. Upliv velikih fabrika razara lokalnu ekonomiju zasnovanu na poljoprivredi, zapocinje crpljenje sirovina, kao i industrijalizacija, a poslove u novim sektorima u perifernim drustvima obavljaju upravo bivsi poljoprivrednici, istisnuti sa trzista. Ovo dovodi do promene socijalne strukture, menjaju se tradicionalne forme ekonomskog organizovanja i stvara se novo trziste, koje se zasniva na individualizmu, licnoj dobiti i prihvatanju drustvene promene. Ovakav zaokret omogucava stvaranje geografski mobilne i na migraciju spremne radne snage (Massey, 1993).

Procesi koji stvaraju migrante u perifernim delovima sveta u isto vreme ih vuku ka centru, zbog materijalnih i ideoloskih veza sa jezgrom koje globalizacija proizvodi. Strane investicije koje vode globalizaciju poticu iz velikih globalnih gradova cije strukturalne karakteristike stvaraju visoku potraznju za imigrantskom radnom snagom. Kako za tu radnu snagu ne postoje legalni kanali ulaska u regione centra, ona na ilegalne nacine ulazi i zadovoljava potrebu za jeftinom, pokretljivom i nekvalifikovanom radnom snagom. Migracije se javljaju kao "neminovne posledice u procesu kapitalistickog razvitka, bilo da je u pitanju interna emigracija - iz sela u gradove, kao resenje potrebe za pronalazenjem alternativnih nacina zarade, ili meðunarodna emigracija ka ekonomski razvijenijim podrucjima" (Predojevic-Despic, 2010: 33).

Drustveni kontekst savremenih ilegalnih migracija

U kontekstu razumevanja ilegalne imigracije i radne eksploatacije u savremenom drustvu, neophodno je govoriti o procesu ekonomske globalizacije i globalizacije uopste, o novoj internacionalnoj podeli rada, slabljenju drzave blagostanja i stvaranju podvojenog trzista rada. Na svetskom planu dolazi do promena u sferi ekonomije, politike i kulture i do stvaranja novih veza i kanala, nezavisnih od prostornosti i nacionalnih drzava. Pod globalnom ekonomijom Kastels (Manuel Castells) podrazumeva onu ekonomiju koja funkcionise kao celina u realnom vremenu i na planetarnom nivou. "U njoj su tokovi kapitala, trzista rada, trzista robe, informacija, sirovina, upravljanje i organizacija internacionalizovani, te zaista na podrucju citave planete meðusobno zavise, premda u asimetricnom obliku, karakteristicnom po nejednakoj integraciji razlicitih krajeva sveta u globalni sistem" (Kastels, 2005: 184). Iako ovaj proces obuhvata celu planetu, nisu svi ljudi i regioni podjednako ukljuceni u njega, ali on na sve njih utice, direktno ili posredno. Ekonomska globalizacija konkretnije predstavlja sirenje kapitalistickog nacina proizvodnje na nekapitalisticke i ekonomski nerazvijene regione. Implikacije takvog razvoja i ekonomskog sistema su rastuca nejednakost - porast i sirenje siromastva uz koncentraciju bogatstva, dualizacija trzista, rasizirana podela rada, jacanje migracija selo-grad, kao i migracija na relaciji Latinska Amerika-Severna Amerika i jugoistocna Evropa-zapadna Evropa. Takoðe, prisutne su migracije iz Afrike ka Evropi, kao i migracije ka Kanadi i Australiji. Stvara se imaginarna granica Sever-Jg, koja nije apsolutna i geografska, vec politicka i socijalna. Ova granica razdvaja bogata drustva od siromasnih, razvijena od nerazvijenih, i cini glavnu liniju migracija sada kada se govori o gubljenju znacaja nacionalnih granica. Podela izmeðu Severa i Juga je termin koji se koristi za oznacavanje rastucih nejednakosti, drustvene iskljucenosti, razlika u drustvenim okolnostima, politickoj sigurnosti i stabilnosti, gde Sever cine mocne drzave Severne Amerike, zapadne Evrope, Japan, Okeanija, dok u siromasni Jug ubrajamo zemlje Afrike, Azije i Juzne Amerike. Migracijska kriza se u ovom smislu pokazuje kao kriza u odnosima Severa i Juga, a kontrola migracija kao kontrola ovih odnosa.

Slabljenje drzave blagostanja jedan je od faktora slabljenja polozaja radnistva, ali se ujedno moze govoriti o kontinuitetu izmeðu nje i radne eksploatacije imigranata. Uvoz imigrantske radne snage u periodu vrhunca drzave blagostanja nije samo nadomestio nedostatak domace radne snage u vreme ekonomske ekspanzije i gotovo pune zaposlenosti, vec je i obezbedio radnu snagu koja je mogla cak i tada u odreðenoj meri biti podvrgnuta radnoj eksploataciji od koje je domace radnistvo bilo zasticeno. Restriktivan model politicke kontrole uz znacajno manja politicka prava koja su dolazila samo uz posedovanje drzavljanstva, ili nepoznavanje tih prava, uz jezicke i kulturoloske barijere koje su cesto predstavljale prepreku za razvijanje klasne solidarnosti, garantovali su odreðeni stepen pokornosti koji se od domace radne snage nije mogao ocekivati (Curkovic, 2012). U retrospektivi postaje jasno da polozaj migrantskih radnika u drzavi blagostanja predstavlja pretecu mnogih aspekata buduce neoliberalne sudbine radnistva u celini.

Usvajanjem kejnzijanske ekonomske politike, tejlorizam i fordizam su postali jedinstven okvir koji je cinio okosnicu nacionalne socijalne drzave u periodu neposredno nakon Drugog svetskog rata. Time je stvorena osnova za dominantnu ulogu nacionalne drzave u upravljanju i regulaciji radnih uslova, industrijskih odnosa i funkcionisanju trzista rada. Ipak, sve bolje organizovane radnicke klase, koje svoju moc grade na temeljima demokratije i drzavljanstva u okvirima socijalne drzave, pocele su zahtevati ne samo vece udele u profitima, nego i rastakanje dehumanizujucih tehnoloskih i industrijskih odnosa samog sistema. Tako je uspeh fordistickog modela proizvodnje, u samom sedistu industrijalizma, bio i uzrok sopstvenog pada. Zahtevi nove radnicke klase i novih socijalnih pokreta sedamdesetih godina su postali faktor motivacije za kapital da puteve izlaska iz krize potrazi u radikalnom restrukturisanju nacionalnih i globalnih odnosa moci, pre svega seobom kapitala. To se dogodilo zajedno sa stvaranjem novih, globalnih okolnosti, s obzirom na dostupnost novih potencijalnih industrijskih radnika i trzista u periferijama svetskog kapitalizma, kao i istovremeni osvit informaticko-tehnoloske revolucije, ali i nastupajucu krizu. Klasicni fordizam i tejlorizam, uprkos tome sto su slabili u starim industrijskim centrima, sustinski su se reprodukovali kroz izvoz i rekonstituciju u perifernim ili poluperifernim delovima globalne politicke ekonomije (Schierup, Hansen, Castles, 2012).

Sa druge strane, u oslabljenim drzavama blagostanja, visoke stope nezaposlenosti u kombinaciji sa smanjenim socijalnim davanjima posledicno su stvorile novu pojeftinjenu radnu snagu. Procesi industrijskog restrukturisanja su zahvatili radnike sirom sveta, koji bivaju uhvaceni u stvaranje nove podele rada kombinovanjem klase, rase i roda kao razlicitih, ali meðuzavisnih oblika organizacije i dominacije. Kako radnici ne uspevaju da se integrisu u novo trziste i sistem proizvodnje, zemljama jezgra se pruza mogucnost da ponovo ozive neke delove industrije, pre svega one koje najvise zavise od fleksibilnosti i za koje je najpogodniji imigrantski rad (na primer, proizvodnja odece). Imigranti i etnicke manjine su tokom fordisticke proizvodnje svuda u zemljama industrijskog jezgra cinili znacajan deo radne snage. Posto kriza najvise pogaða upravo njih, oni istovremeno postaju resurs za organizaciju lose placene sweatshop proizvodnje (proizvodnja u malim, ilegalnim radionicama) u novoj, skrivenoj ekonomiji zemalja jezgra, koja ispunjava zahteve za fleksibilnoscu i smanjenjem troskova. Ovakav razvoj dogaðaja zapravo podrazumeva vracanje delova preseljene proizvodnje, ali se odvija u potpuno izmenjenim ekonomskim uslovima i unutar novih organizacijskih okvira postfordistickog karaktera (Schierup, Hansen, Castles, 2012).

Cak i pre sedamdesetih godina, vecina radnika je radila u fabrikama sa podelom rada koja je bila i rasno/etnicki utemeljena i u kojoj su imigranti bili koncentrisani u losije placenim sektorima sa nekvalifikovanom radnom snagom. Nakon krize su pojedinci iz redova bivsih radnika postali ugovaratelji velikih kompanija, tako sto su osnovali male, formalno nezavisne ilegalne radionice koje su se uglavnom bazirale na upotrebi polovnih masina i jeftine radne snage etnickih manjina. Najveci broj imigranata koji su radili u industriji bili su muskarci, a kasnije sa spajanjem porodice, cesto ilegalno, stizu njihove zene i deca, koji postaju nova radna snaga. U ovom periodu sweatshopovi su bili male manufakture u kojima se proizvodio niz industrijskih dobara, razlicite vrste odece i obuce, tekstila, elektricnih dobara, igracaka i slicne robe, uz jako niske troskove. Redukcija troskova najvecim delom je ostvarena zbog prirode ovog sektora kao skrivene ekonomije, u kojoj su vecina radionica i radnika bili izvan vidljivosti. Konstantna potreba za izmicanjem javnoj kontroli, cesto je dovodila do dalje fragmentacije proizvodnje koja je uzimala sve sitnije forme organizacije koje su se lako mogle seliti i sakriti ili je preuzimala oblik kucne ekonomije. Kontrola trzista rada, kao i socijalni i zdravstveni propisi su bili slabi. Trajno stanje neformalnosti doprinelo je prezivljavanju sweatshop proizvodnje i njenoj kasnijoj renesansi.

Zbog mobilnosti kapitala i borbe periferije da ga privuce, nacionalne drzave suocene sa pritiscima globalnih finansijskih trzista i opcijama odlaska multinacionalnih kompanija u zemlje koje pruzaju mogucnosti lakse eksploatacije resursa, gube kapacitete za sprovoðenje efikasne socijalne politike. U cilju odrzavanja konkurentske pozicije domaceg biznisa na svetskom trzistu, drzave sirom sveta su prinuðene da usvoje uniformne neoliberalne strategije koje stavljaju naglasak na finansijsku strogost, privatizaciju i liberalizaciju, cime se obezbeðuju finansijska disciplina, minimalno uplitanje vlade u funkcionisanje trzista i otklanjanje trgovinskih barijera. Time se stvaraju osnovni preduslovi za privlacenje stranih investicija za koje se smatra da predstavljaju jedan od najvaznijih faktora ekonomskog rasta. Sa druge strane, vecina programa socijalne zastite se napusta. Drugim recima, dozvoljavaju se samo one javne i socijalne usluge koje globalni kapital smatra esencijalnim i koje generisu najnize moguce troskove (Tadic, 2006). "Institucije socijalne drzave potisnute [su] udruzenim napadom konzervativne politike i libertetske ideologije" (Kastels, 2005: 192).

Osim slabljenja drzave blagostanja, od sedamdesetih godina XX veka nastupa razdoblje tehnoloske revolucije ciji efekti dosezu u sve sfere ne samo proizvodnje, vec i celokupnog drustva. Na tom temelju se odvijaju mnoge druge drustvene transformacije, a pre svega stvaranje funkcionalno povezanog svetskog ekonomskog sistema i nove globalne podele rada. Nova ekonomija koncentrise bogatstvo, tehnologiju i moc u globalnim, informacionim gradovima, iz kojih posluju multinacionalne kompanije na globalnom nivou. U tim gradovima se smestaju cvorista globalne ekonomije i upravljanja i konstituisu se "pomocu mreze razmene tokova kapitala, informacija i odluka koje povezuju upravljacke centre sirom planete" (Kastels, 2005: 189). Sa druge strane, informacioni grad je i dualni grad. Uzrok te pojave je, prema Kastelsu, "strukturna tendencija informacione tehnologije koja polarizovanu strukturu zanimanja generise u skladu sa informatickim sposobnostima razlicitih socijalnih grupa" (Kastels, 2005: 192). Ovo znaci da se podela rada u ovim gradovima formira na osnovu znanja i sposobnosti upravljanjem i proizvodnjom informacija, i uopste, visokotehnoloskim uslugama. Vrh piramide zanimanja popunjavaju oni koji poseduju informaticko znanje, a dno popunjavaju imigranti. Ovo osnazuje dualizaciju urbane socijalne strukture, a prema misljenju Saskije Sasen, "globalni kapital i nova iseljenicka radna snaga su dva glavna transnacionalna aktera, koji van nacionalnih granica imaju iste karakteristike, a nalaze se u meðusobnom sukobu unutar globalnih gradova. Oni su mesta prekomernog vrednovanja korporativnog kapitala i daljeg obezvreðivanja manje uspesnih ekonomskih aktera, kako preduzeca, tako i radnika... Deprivilegovani radnici u globalnim gradovima uglavnom jesu zene, imigranti, obojeni." (Sasen, 2005: 197).

Sa jedne strane, stvara se globalizovano trziste - za rad koji proizvodi visok profit, bilo kog tipa. Za ovakvim radom postoji velika potraznja te se priliv ovakve radne snage podstice razlicitim merama drzavne imigracione politike. Sa druge strane ostaju oni bez posebnih vestina, nekvalifikovana radna snaga, cije je trziste strogo kontrolisano od strane nacionalnih drzava. Dok su kapital, centri mreza proizvodnje i strateski vazan, kvalifikovan rad elite - globalni, nekvalifikovani rad je u najvecoj meri lokalan. Ipak, radnici su globalnim tokovima finansija, informacija, proizvoda i migracija povezani. Slika bogatog potrosackog drustva stize zajedno sa doznakama u zemlju porekla, te se mnogi ipak odlucuju na migriranje, pa i ono ilegalno.

Kako se menjaju grad i rad, menja se i radna eksploatacija. Posto su se proizvodnja i teska industrija preselile iz razvijenih zemalja u nerazvijene, siromasne (iz centra u periferiju), jeftina radna snaga vise nije u tolikoj meri neophodna u proizvodnji u centru, vec proizvoðacki industrijski rad obavlja siromasno domicilno stanovnistvo periferije. Ipak, u razvijenim zemljama ne nestaje potreba za jeftinom, lako eksploatisanom radnom snagom. Promena koja se desava je seoba radne snage (i visokokvalifikovane i niskokvalifikovane) iz sektora industrije i proizvodnje u sektor usluga. Kako su fabrike izmestene, u razvijenom svetu ostaju centri iz kojih se upravlja informacijama, tehnologijom, finansijskim tokovima i kapitalom, u kojima zivi visoko obrazovana i strucna radna snaga (kako domaca, tako i imigrantska). Ovi centri, njihovi sadrzaji i stanovnistvo zahtevaju servisiranje i pruzanje razlicitih usluga. U novoj ekonomiji nejednakosti akteri specijalizovanih usluga i finansija su superiorniji u proizvodnji profita od tradicionalnih, proizvoðackih, niskokvalifikovanih ekonomskih aktera koji zbog toga nestaju, te je resenje za njih rad u neformalnom sektoru ili podugovaranje sa malim preduzecima u ekonomiji servisiranja.

Globalni trendovi ilegalnih migracija

Pokretace migracija (legalnih i ilegalnih), oblikuju socio-ekonomski i politicki faktori (meðunarodni i graðanski konflikti, ratovi, ekonomske krize, klimatske nepogode i slicno). Iako postoji odreðeni stereotip i uopsteno shvatanje o konstantnom i rastucem prilivu imigranata iz siromasnih zemalja u razvijene zemlje, cinjenica je da je takva vrsta pokretljivosti dostupna ogranicenom broju ljudi, onima sa odreðenim socijalnim i finansijskim kapitalom. Stanovnistvo se ne odlucuje na migriranje usled izostanka ekonomskog razvitka u zemlji u kojoj zivi, vec ce sa pocecima odreðenog ekonomskog rasta doci i do razvitka emigracionih procesa. "Postoji znacajno empirijsko slaganje ili cak podudarnost izmeðu zacetka industrijalizacije i zacetaka meðunarodnih migracija. Mali broj migranata danas u svetu potice iz ekonomski najsiromasnijih zemalja, dok su meðu najbrojnijima migranti iz zemalja koje su u intenzivnom procesu ekonomskog razvitka ili ekonomski relativno bogatih zemalja Azije i Latinske Amerike" (Predojevic-Despic, 2010: 41). Ovo su pre svega agrarne zemlje periferije u koje stizu industrija i kapital. Takoðe, veliki broj imigranata dolazi iz tradicionalno industrijskih regiona, cije su industrije propale. Sto se tice njihove brojnosti, tek tri procenta ukupnog svetskog stanovnistva cine imigranti, sto znaci da je ilegalnih imigranata jos manje. Emigracija u strane zemlje nije nacin zivota za vecinu ljudi. Ljudi teze da ostanu u svojim kucama, koje poznaju i kojima upravljaju na najbolji nacin. U stabilnim okolnostima, samo mali broj ljudi putuje u strane zemlje u potrazi za novim domom. Ovo je narocito tacno za seoska drustva (Grecic, 2006). Uprkos tome, ilegalne migracije su u savremenom dobu dostigle svoj vrhunac, sto je pre svega posledica ekonomskih, drustvenih i politickih promena, a usled nestabilnosti i nejednakosti do kojih te promene dovode dovode, o kojima je bilo reci (Kastels, Miler, 2009). Ipak, migriranje ka zemljama centra, narocito ka globalnim gradovima, nije nekontrolisan i nepredvidljiv masovni pokret, iako je cesto tako predstavljen. Ilegalna migracija je najcesce cirkularna i privremena, migranti u najvecem broju nemaju nameru da se trajno nastane u zemlji prijema (Predojevic-Despic, 2010). Takoðe, ona je odgovor na drustveno-politicke i ekonomske okolnosti, a ne istorijski diskontinuitet, te predstavlja reakciju na specificne potrebe trzista rada, a ne opsti egzodus siromasnog stanovnistva periferije ka zemljama centra (de Has, 2007).

Glavne destinacije za imigrante uopste, pa tako i ilegalne, su Sjedinjene Americke Drzave i zemlje Evropske unije. Prema podacima koje nudi Pew Hispanic Center (navedeno prema: www.pewhispanic.org), ilegalni imigranti u SAD cine 28% ukupnog stanovnistva roðenog u inostranstvu, a 3,7% ukupne populacije. U SAD je 2011. godine zivelo 11,2 miliona ilegalnih imigranata, sto predstavlja porast posle dve godine opadanja, nakon vrhunca koji je njihov broj dostigao 2007. godine, a koji je iznosio 12 miliona. Prema podacima iz 2005. godine, vise od polovine ilegalnih imigranata u Sjedinjene Americke Drzave dolazi iz Meksika (oko 6 miliona, ili 56% njihovog ukupnog broja). Iz ostalih zemalja Juzne Amerike dolazi 2,5 miliona ilegalnih imigranata (22%), 13 % iz zemalja Azije, 6% iz Evrope i Kanade i 3% iz ostatka sveta. Cak 6 miliona ilegalnih imigranata je zaposleno, sto cini 5% ukupnog zaposlenog stanovnistva u SAD. Zanimljiv je podatak da je cak 94% muskaraca ilegalnih imigranata zaposleno, sto je veci udeo zaposlenih nego kod legalnih imigranata i domaceg stanovnistva. Razlog za ovo je pre svega losiji polozaj i materijalni status ilegalnih imigranata, koji im ne dozvoljava da ne rade, kao i njihove godine (tj. mladost), i mali udeo bolesnih, invalida i onih koji se jos uvek skoluju.

Prema proceni za 2002. godinu u petnaest zemalja Evropske unije je zivelo izmeðu 3,1 i 5,3 miliona ilegalnih imigranata, sto je cinilo izmeðu 0,8% i 1,4% ukupnog stanovnistva. Procena za 2005. godinu, za dvadeset pet zemalja iznosila je izmeðu 2,4 i 5,4 miliona, a za 2008. godinu u dvadeset sedam zemalja Evropske unije je zivelo izmeðu 1,9 i 3,8 miliona ilegalnih imigranata (izmeðu 0,39% i 0,77% ukupnog stanovnistva), (Blomfield, Morehouse, 2011). Poredeci rezultate EU15, vidi se da se broj ilegalnih imigranata smanjivao, a ne rastao. Godine 2005. taj broj iznosi izmeðu 2,2 i 4,8 miliona (izmeðu 0,58% i 1,23% ukupnog stanovnistva), a 2008. godine iznosi izmeðu 1,8 i 3,3 miliona (izmeðu 0,46% i 0,83% ukupnog stanovnistva).

Jedan od glavnih regiona porekla ilegalnih imigranata u EU je jugoistocna Evropa. Nove clanice Evropske unije, Bugarska i Rumunija, uz Moldaviju, Ukrajinu, ali i Srbiju, uz neke zemlje Azije (Avganistan, Kazahstan, Rusija itd.), postaju najveci izvoznici lako eksploatisane radne snage. Najcesce zemlje destinacije u Evropi su Velika Britanija, Spanija, Italija, Nemacka, Francuska, Austrija. Trend porasta ilegalne migracije radi eksploatacije rada pokazuje poreðenje koje nudi Meðunarodna organizacija rada na primeru Ukrajine. Godine 2004. zabelezene su 403 zrtve trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije, a 189 u cilju radne eksploatacije. Do 2007. godine broj zabelezenih radno eksploatisanih zrtava se vise nego udvostrucio (500), dok je broj zrtava seksualne eksploatacije porastao na 584, pokazujuci da trend trgovine i krijumcarenja ljudi, narocito muskaraca, radi radne eksploatacije znacajno raste (ILO, 2009).

Sa druge strane, znacajan trend migracije u Evropi je onaj putem zloupotrebe trazenja azila. Posle ukidanja viznog rezima za putovanje u zemlje Evropske unije, mnogi su iskoristili slobodu bezviznog putovanja za podnosenje zahteva za azil. Ovim putem otklonjene su ilegalne migracije i krijumcarenje ljudi, ali je porastao broj legalnih ulazaka u cilju ilegalnog ostanka. Broj trazilaca azila u EU je, posle vrhunaca koje dozivljava 1992. i 2001. godine, poceo da opada, ali je broj trazilaca azila iz Srbije i Makedonije ostao standardno visok, uz takoðe tradicionalno visok broj azilanata iz Iraka, Somalije, Rusije i Avganistana (prema: epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/Asylum_statistics).

Najcesce odrednice trazilaca azila su Francuska, Nemacka, Svedska, Belgija, Velika Britanija i Holandija, dok drzavljani Srbije najcesce traze azil u Nemackoj, Svedskoj (u kojima su oni ujedno i najbrojniji trazioci azila), Belgiji, Svajcarskoj i Danskoj. Podnosenje zahteva za azilom obezbeðuje posebnu brigu o traziocima, ali se trazenje azila radi resavanja ekonomskih problema smatra zloupotrebom, te se trazioci vracaju u zemlju porekla. U slucaju odbijanja zahteva, trazioci su duzni da napuste zemlju, cime ne gube pravo ulaska u nju u buducnosti ili pravo ponovnog trazenja azila. Ako lice ne napusti zemlju policijske sluzbe su nadlezne za proterivanje i sprovoðenje zabrane ulaska. Ipak, mnogi odbijeni trazioci azila ostaju ilegalno, s obzirom da im je to cesto jedini nacin resavanja finansijskih i socijalnih problema. Na prostoru Balkana, sa prestankom graðanskog rata, etnickih tenzija i sa relativnom stabilizacijom regiona, prestao je da postoji osnov za pruzanje azila njegovim stanovnicima, ali kako je region siromasan, sa visokom stopom nezaposlenosti i relativno niskom stopom obrazovanja, narocito u tradicionalno industrijskim gradovima koji su propali, perspektiva zaposlenja je minimalna, pa se kao jedini izlaz vidi emigracija u zapadne zemlje uz nerealno ocekivanje da ce emigrantima tamo biti priznat izbeglicki status. Istrazivanje azilanata iz juzne Srbije pokazuje da "dobar deo ovih ljudi sasvim dobro razume da nece dobiti bilo kakvav oblik stalne dozvole boravka i da se upustaju u nesto sto je samo privremeno resenje" (Grupa 484, 2011: 37).

Oblici i karakteristike rada ilegalnih imigranata

Karakteristike imigrantskog rada koje ga cine trazenim u razvijenim drustvima su pre svega njegova niska cena nezavisna od inflacije, nezahtevnost i laka pokretljivost. Imigrant, narocito ilegalni, u zemlju destinacije stize kako bi obavljao poslove koji se nalaze na dnu hijerarhije. Spreman je na nisku zaradu i lose uslove rada. Ilegalni imigrantski rad omogucava poslodavcu da troskove radne snage odrzava ispod zakonskog minimuma. On se najcesce obavlja u sivoj zoni ekonomije, na neregulisanom trzistu rada, izvan institucija i kontrole. Imigrantski rad je intenzivan, radni dan kao i radna nedelja se mogu produziti po potrebi, bez nadoknade. Osim toga, ne postoje beneficije koje inace idu uz radnu poziciju (slobodni dani, godisnji odmor, zdravstvena i socijalna zastita i slicno). On ne zahteva od poslodavca dodatne izdatke na sigurnost i bezbednost radnika, cak ni na radnim mestima na kojima se rizikuje zivot, poput rudnika ili graðevina. Posao je nesiguran i nestabilan i kako poslodavac nema nikakve formalne veze sa radnikom niti obaveze prema njemu, radnik se nalazi u takvoj poziciji da zbog sopstvene egzistencije i cesto egzistencije cele porodice koja zavisi od njega, mora da prihvati bilo kakve uslove koji mu se nude. Imigranti cesto ne poznaju zakon, nisu upoznati sa svojim pravima, te su neorganizovani i ne poseduju niti razvijaju sredstva borbe. Kulturna i identitetska distanca uz nepoznavanje jezika dodatno marginalizuje imigrante, otezavajuci njihov polozaj, a olaksavajuci eksploataciju. Takoðe, imigrantski rad je konstantno dostupan i veoma konkurentan, sto omogucava poslodavcu veliki izbor jeftine radne snage, a onemogucava radnicima da biraju posao, snizavajuci im kriterijume. Ovakav pritisak globalne konkurencije je jos jedan faktor koji utice na laku eksploatisanost imigrantske radne snage. "Mobilan kapital i siroko polje osiromasene periferije sa jeftinim radnim resursima stvara nove talase imigranata koji se bore za ogranicen broj poslova" (Gordon, 2005).

Jos jedna od karakteristika imigranata je njihova prostorna segregacija. Globalni gradovi su sacinjeni od "prostorno konzistentnih, a socijalno iskljucivih grupa i funkcija koje, jedne preko puta drugih, zive u sve neprijatnijoj tenziji" (Kastels, 2005: 193). Oni koncentrisu najveci broj imigranata i graðana etnickih manjina, koncentrisu razlicitost. U Evropi, a jos drasticnije u Americi, imigrantska radnicka naselja su odvojena i siromasna, getoizirana. Ova "prostorna koncentracija deprivilegovanih i imigranata, uslovljava stigmatizaciju odreðenih podrucja odnosno njegovih stanovnika u ostvarivanju prava na rad, finansijskih usluga i socijalnih servisa" (Petrovic, 2009: 159). "Prostor globalnih gradova je obelezen dominantnom korporativnom kulturom, ali i raznovrsnoscu kultura i identiteta. I dok korporativna kultura obelezava razlicite kulture i odreðuje ih kao "druge" istovremeno ih obezvreðujuci, one su svuda prisutne" (Sasen, 2005: 204). Stigma i pothranjivanje straha od nepoznatog snizavaju cenu rada imigranata i oznacavaju postojanje jasno uspostavljene dominacije i hijerarhije izmeðu elite (kako lokalnog, tako i imigrantskog porekla) i donjeg sloja radne lestvice. Ksenofobija i rasizam se odrzavaju kroz povremene racije imigrantskih naselja, kao i kroz povremene radikalne poteze vlada u vidu iznenadnih i masovnijih prinudnih deportacija. Takoðe, antiimigrantski protesti i rasisticki ispadi lokalnog stanovnistva, uz odgovore poput pobuna imigranata, odrzavaju tenziju i perpetuiraju stanje koje pogoduje ekonomiji.

U stigmatizaciji imigranata ucestvuju i zvanicne drzavne politike o imigraciji. Pocetkom devedesetih godina pojacava se kontrola na granicnim prelazima zemalja Evropske unije, naizgled u cilju sprecavanja ilegalnih ulazaka. Ovime se postize samo menjanje uobicajenih ruta imigracije, otezavanje ulaska, kao i zaostravanje neprijateljstva prema imigrantima, cime su podignuti cena i rizik krijumcarenja, ali i smanjena vrednost imigrantskog rada, predstavljajuci ga sustinski nepotrebnim i nepozeljnim. Sve dok ne postoje legalni i regularni putevi za dotok radne snage za kojom postoji potraznja, postojace ilegalna migracija. Rastuca vaznost krijumcarenja i ilegalnih migracija se ovako razotkriva kao posledica, a ne kao uzrok restriktivnih i strogih politika i mera vezanih za imigraciju. Kao sto de Has (Hein de Haas) primecuje, ako migraciona politika nije u skladu sa realnoscu ekonomije, rezultat je ilegalna imigracija (de Has: 2007, 51).

Uslovi rada ilegalnih imigranata

Najveci deo prinudnog rada i radne eksploatacije uopste, danas predstavlja posledicu siromastva i diskriminacije u razvijenim zemljama, kao i posledicu migracija i trgovine ljudima sirom sveta i odvija se pre svega u privatnom sektoru, narocito u neformalnoj ekonomiji razvijenih zemalja (ILO, 2009). Ipak, sa slabljenjem regularizacije trzista i uz sve zastupljenije prakse autsorsinga2 (prenos proizvodnje i drugih poslovnih zadataka i procesa spoljnim firmama) i podugovaranja3 razliciti oblici radne eksploatacije prodiru u formalne sfere trzista, cak i u velike multinacionalne kompanije, stvarajuci paradoksalnu situaciju u kojoj ilegalni imigranti bivaju legalno zaposleni, radeci u ilegalnim uslovima.

U savremenom periodu, kada znacaj klasicnog sweatshopa opada, imigranti bivaju povuceni u rezidencijalne i poslovne delove grada, kako bi kosili travnjake, odrzavali i zidali zgrade, cistili bazene, brali paradajz, posluzivali u restoranima, cuvali decu i odrzavali domacinstva lokalnog stanovnistva. Ovo predstavlja jos jednu promenu koja se posledicno desava - priliv imigranata u predgraða u kojima zivi elita, za razliku od dotadasnjeg dolaska i zaposlenja u gradovima u kojima je bila smestena industrija. Gordon (Jennifer Gordon) navodi podatak da je Long Ajlend, predgraðe Njujorka, danas dom za 300 000 imigranata iz Juzne Amerike, sto predstavlja porast od 280% u odnosu na osamdesete godine XX veka, dok je ukupan broj imigranata u SAD za oko 50% visi. Rad u predgraðima i uopste u sektoru usluga je izolovan, atomizovan i na prvi pogled lisen svoje surovosti, za razliku od rada u tradicionalnim sweatshopovima, kada su radnici na jednom mestu, u kolektivu, radili u ocigledno nelegalnim i izrabljujucim uslovima. Ipak, nelegalno niska primanja, visoke stope povreda, produzeno radno vreme, nesiguran posao, kako po pitanju stabilnosti zaposlenja, tako i po pitanju zdravlja i bezbednosti, cine imigrantski rad u predgraðu ne znacajno (ako uopste) laksim od rada u tradicionalnim sweatshopovima. Pitanje nije da li ce do povrede doci, vec koliko cesto ce se radnik povrediti, kao i koliko teska ce povreda biti. Gubljenje prstiju usled operisanja masinama za koje nije postojala obuka, povrede kicme zbog kontinuiranog podizanja teskih predmeta, padovi sa graðevina, glavobolje i ostecenja vida usled koriscenja teskih hemikalija bez neophodne zastite, upale pluca usled loseg smestaja - samo su primeri povreda i zdravstvenih problema sa kojima se imigranti susrecu na radu, koje se neretko zavrsavaju smrcu. Gordon navodi podatak da imigranti iz Latinske Amerike umiru 2,5 puta cesce na radnom mestu nego ostali radnici u SAD. Takoðe, cak i kada stopa smrtnosti na radu opada za druge kategorije radnistva, za Latinoamerikance stagnira, ili cak raste. Podatak da je 2000. godine od 111 ljudi koji su u SAD poginuli na radnom mestu, bilo 74 imigranta najbolje govori o uslovima u kojima imigranti rade (Gordon, 2005). Savremeni sweatshop mozda izgleda drugacije, ali je njegov efekat na radnika nepromenjen.

Novi sektor radne eksploatacije imigranata, u narocitom povoju a takoðe neformalan, je sektor obavljanja rada u domacinstvu. Ovaj rad je i istorijski oznacen kao neproduktivan, bez znacaja i doprinosa, podrazumevan i besplatan. On je nisko vrednovan, te ga obavljaju nisko vrednovani delovi drustva - zene i imigranti, posebno ilegalni. Kako se obavlja unutar doma, radikalizovana je izolovanost rada, on je ucinjen jos nevidljivijim, dok je mogucnost radnickog organizovanja ucinjena prakticno nepostojecom (narocito ako je radno mesto ujedno i mesto na kome radnik zivi). Sirenje ove forme rada se cini posledicom razlicitih demografskih promena, promena porodicne strukture, kao i feminizacije rada - zene napustaju okvire domacinstva, stvaraju sopstvene karijere van kuce, te za te potrebe domacinstva unajmljuju rad drugih zena. Ipak, nije zanemarljiv aspekt unajmljivanja pomoci u kuci radi uspostavljanja i odrzavanja odreðenog socijalnog statusa i ugleda poslodavca. Upitno je da li postoji objektivna potreba za celodnevnim ciscenjem zivotnog prostora, kao i sta tu potrebu stvara. Potreba za unajmljenim domacim radom predstavlja odreðenu demonstraciju polozaja, koja dalje ucvrscuje dualnost trzista rada i potvrðuje vec utvrðenu dominaciju.

Plate radnika u domacinstvu cesto cine samo deseti deo zakonski odreðenog minimuma, te je ovaj sektor ujedno i sektor sa najnizim primanjima. Takoðe, zbog navedenih karakteristika ovog rada (pre svega neformalnost i izolovanost) radnice u domacinstvu cesto uopste ne bivaju isplacene za svoj rad. Dodatni problem vezan za nadnice je cesto isplacivanje zarada u uslugama koje daje poslodavac (pre svega u smestaju i hrani) sto u svom ekstremnom obliku dovodi do situacije proste i nesrazmerne trampe - obezbeðivanje elementarne egzistencije koju nudi poslodavac, za celodnevnu dostupnost ispomoci u kuci, koju pruza zaposleni.

Jos jedna karakteristika rada u domacinstvu je njegova personalizovanost. Pol, godine, karakter, rasa, nacionalnost, etnicitet, osim cene ove usluge, cine bitan kriterijum pri odabiru odgovarajuceg zaposlenog. "Drugost" imigranta je jedna od karakteristika koja pomaze da se odrzi distanca, narocito potrebna u kucnom, neformalnom okruzenju. Ovako se ublazava odgovornost poslodavca i olaksava neprijatna situacija zivota sa radnikom - on predstavlja celokupan koncept "drugog" cija je sama svrha postojanja a i karakter egzistencije predviðen i osmisljen za zadovoljavanje zahtevane usluge. Kako je razlika nepremostiva, laksa je koordinacija rada i sazivota, ona cini hijerarhiju vidljivom i ociglednom, te neupitnom i logicnom. Takoðe, kako se obavlja u kuci, a cesto i sa decom, domaci rad je naizgled lisen svoje "trzisnosti" i ima posebnu emocionalnu komponentu koja ga cini lako eksploatisanim. Los polozaj imigranta na trzistu rada omogucava poslodavcu da preuzme ulogu "pokrovitelja" koji i sam pruza uslugu imigrantu - zaposljava ga i pristaje da odrzi njegovu egzistenciju. Rad u domacinstvu se ovako uspostavlja kao odnos uzajamne zavisnosti - radnik je siromasan i neophodan mu je novac, dok je poslodavcu neophodan fleksibilan rad. Emotivna komponenta pokroviteljstva i dobrocinstva poslodavca dodatno slabi polozaj imigranta, koji sada, osim sto mora biti fleksibilan i uvek dostupan, mora biti i zahvalan. Radni odnos ostaje hijerarhijski ureðen, ali ujedno uzima privid reciprociteta. Ovaj odnos narocito dolazi do izrazaja kada je imigrant ilegalno u zemlji boravka, cime "usluga" koju mu pruza poslodavac postaje utoliko veca.

Prema misljenju Stivena Kastelsa, procesi u okviru kojih se odvija rast novih degradiranih i neformalnih sektora trzista rada koje popunjavaju drustveno marginalizovani imigranti su sastavni deo naprednih kapitalistickih strategija deregulacije, koje sluze fleksibilnosti na fragmentovanom trzistu rada i to narocito preko karika podugovaranja u hijerarhijskom lancu koji kontrolisu centralni korporativni akteri. Srednje karike u lancu proizvodnje i ugovaranja imaju tendenciju nestajanja, sto sektor sve vise redukuje na dva suprotstavljena pola. Sa jedne strane stoji mali broj viskokotehnoloskih velikih preduzeca koji postaju centri finansijske i pravne ekspertize, dizajna, vestina, projektovanja, monitoringa i slicnih usluga. Sa druge strane se smestaju manuelna proizvodnja i troskovi povezani sa njenim izvrsavanjem, socijalno osiguranje i zaposljavanje, i oni se podugovaranjem predaju velikom broju sve manjih preduzeca. Polarizacija velikih i malih firmi istovremeno postaje i scena polarizacije poslova (i scena polarizacije drustvene strukture), koju karakterisu visoka primanja i povoljne prilike poslovnog napredovanja u dominantnim firmama i upadljiva dekvalifikacija i niska primanja u malim podugovarateljskim firmama. U podugovarateljskim firmama poslovi su skloni obescenjivanju, kako po pitanju kvalifikacije koju zahtevaju, tako i po pitanju nadnica, a najcesce ih obavljaju imigranti iz zemalja izvan jezgra (Schierup, Hansen, Castles, 2012). "Sve je to povezano sa dinamikom valorizacije, koja je znacajno povecala disparitet izmeðu prekomerno vrednovanih sektora ekonomije i onih obezvreðenih, cak i kada su deo vodecih globalnih industrija. Devalorizacija vitalnih sektora ekonomije utemeljena je na rastucem prisustvu zena, Afroamerikanaca i iseljenika iz Treceg sveta u urbanoj radnoj snazi. Na taj nacin dolazi do zanimljive podudarnosti izmeðu velike koncentracije korporativne moci i iste takve koncentracije 'drugih'" (Sasen, 2005: 199).

Velikim firmama je teze da zaposle neprijavljene radnike i nedokumentovane imigrante, zbog kontrole drzave, birokratskih procedura, pritiska sindikata, pa na kraju i zbog ugleda firme, dok je manje firme teze kontrolisati, te one imaju mogucnost angazovanja nedokumentovanog rada. One zatim potpisuju podugovore sa vecim firmama, pa se eksploatacija prenosi odozdo na gore, kroz celu hijerarhiju. Ovo je pokazatelj onoga sto smatram najznacajnijom odlikom radne eksploatacije u razvijenim zemljama, da ilegalan, jeftin i lako eksploatisan imigrantski rad nikako ne predstavlja pretnju za razvijeni svet i kapital, koje se zeli resiti u saradnji sa drzavom i meðunarodnim institucijama, niti predstavlja diskontinuitet, vec naprotiv, on predstavlja preku potrebu za cije zadovoljenje su vrata sirom otvorena, a koja je proistekla iz specificnog politicko-istorijskog konteksta.

Doprinos imigrantskog rada ekonomiji je nesporan i veliki. U izvestaju Forced Labour and Human Trafficking: Estimating the Profits iz 2005. godine, navodi se procena koja kaze da ukupan profit na svetskom nivou koji proizvode svi ilegalni, eksploatisani radnici (i zrtve trgovine ljudima u svrhu radne i seksualne eksploatacije, i dobrovoljni radni ilegalni imigranti) iznosi cak 44,3 milijarde americkih dolara. Profit je najveci u industrijalizovanim zemljama Severa, i iznosi skoro 19 milijardi dolara. Ovaj profit se pre svega stice minimalnim (i manjim od minimalnih) isplatama radnika, koji proizvode dobra (ili pomazu i servisiraju proizvodnju dobara) koja se na trzistu prodaju po visestruko visim cenama ili potpunim oduzimanjem (neisplacivanjem) zarada u slucaju seksualne eksploatacije ili duznickog ropstva. Pod ovim se podrazumeva i neplaceni ili nedovoljno placeni prekovremeni rad, kao i bilo koji vid dodatnog rada koji nije na adekvatan nacin kompenzovan. ILO 2009. godine procenjuje da ukupan profit koji se stice neisplacivanjem adekvatnih zarada iznosi 19,6 milijardi americkih dolara, dok ukupni profit stecen eksploatacijom rada ilegalnih imigranata iznosi 20,9 milijardi dolara. Drugi izvor proizvodnje profita je preko naplacivanja usluga ilegalnog transporta, smestaja, pronalazenja posla, izrade dokumenata i slicnih potrazivanja koje ilegalni imigranti moraju da plate. Ovo pokazuje da je eksploatacija ilegalne radne snage veoma unosan posao, ne samo na nivou mikroekonomije, vec i na nivou svetskog trzista.

Nekoliko napomena o kontroli migracija

Migracione politike se odnose pre svega na broj imigranata koji mogu biti primljeni, na kriterijum po kome se odreðuje ko je potreban i dobrodosao, kao i na nacin borbe protiv ilegalnih ulazaka. One se temelje na ekonomskim, socijalnim i humanitarnim ciljevima i potrebama koji se zele realizovati u zemlji prijema, koji u idealnom slucaju nisu suprotstavljeni.

Kao glavna odredista imigranata, SAD i EU imaju posebnu potrebu za kontrolom migracija. Istorijski, SAD i EU su se na razlicite nacine razvijale i nastale su u razlicitom kontekstu, te su i njihovi pristupi migracijama u odreðenoj meri razliciti. U SAD je imigracija u najvecoj meri shvacena kao pitanje nacionalnog interesa i kao takvoj joj se prilazi sa aspekta iskoriscavanja njenih potencijala, minimizacije negativnih efekata i maksimizacije benefita po drzavu. To je federacija nastala masovnom imigracijom, te je kao takva dug period imala otvorene granice, bez posebne drzavne intervencije. O migracionoj politici u ovoj zemlji se moze govoriti tek od pocetka XX veka, dok je u zemljama Evrope ona oduvek postojala i bila veoma restriktivna. Suprotno SAD, stav prema migracijama i politika koja se posledicno osmisljava u EU nalaze kontrolu, restrikcije i stavlja naglasak pre svega na sprecavanje prekomernih kretanja (Niessen, Schibel, 2003.).

Migracionim politikama u savremenom periodu se posebno podsticu kretanja visoko kvalifikovane radne snage, dok se sa druge strane osim donosenja zakona i kontrole granica, donose i radikalnije mere protiv ilegalnih ulazaka. Primer za ovo je betonski zid koji je podignut duz granice izmeðu Meksika i SAD, kako bi fizicki sprecio ilegalne imigrante da uðu na teritoriju SAD. Inicijativa za izgradnju ovog zida je pokrenuta 2005. godine, da bi do 2010. godine bio izgraðen 3 141 kilometar zida. Podizanju barijere prethodila je takozvana operacija Gatekeeper iz 1994. godine, u okviru koje je zapoceto sa podizanjem zicanih ograda, kontrolom granice iz vazduha, koriscenjem visoke tehnologije i visestrukim povecanjem broja granicara. Kao radikalna metoda, izgradnja zida je naisla na mnoge kritike pre svega na racun delotvornosti, s obzirom na to da ilegalni ulasci nisu spreceni vec su samo otezani. Sada imigranti ulaze preko pustinje Sonora, prelazeci put od oko 80 kilometara nepristupacnog i negostoljubivog terena, koji se cesto zavrsava smrcu od dehidratacije, hipotermije ili suncanog udara. Njihov ulazak nije sprecen, niti je kalifornijskoj poljoprivredi nakon podizanja zida nedostajalo radnika imigranata. Ovakav pokusaj kontrole migracija govori u prilog tezi da je ilegalni rad potreban i zapravo omogucen, uprkos odreðenim merama kojima se on naizgled pokusava eliminisati. Imigrantski rad u SAD je ovakvim merama jos vise obezvreðen, ali nije proteran niti sprecen.

Uprkos merama, cesto i radikalnim, koje se donose u cilju kontrole ilegalne imigracije, cini se da ona ne jenjava i da rascep izmeðu ciljeva ovih politika i njihovih rezultata sve vise raste. Ovo se desava pre svega zato sto se faktori koji pokrecu ilegalne migracije ne nalaze u sferi koju vlade mogu kontrolisati. Stroga kontrola imigracija dovodi do razvijanja biznisa krijumcarenja koje postaje skuplje, zahtevnije i opasnije, a ne do smanjenja broja ilegalnih imigranata. Sa druge strane, kontrola migracija nije ni moguca, jer su migracije logicna posledica globalnih tokova i promena.

Zakljucak

Nasuprot rasprostranjenom misljenju, pre svega meðu imigrantima ali i u celokupnom drustvu, imigranti pa i oni ilegalni, imaju zakonsko pravo na radnicko organizovanje i pristupanje sindikatima, kao i sva ostala radna prava. Poslodavcu je zabranjeno da zaposljava nedokumentovane imigrante, ali kada se oni uprkos ovoj zabrani ipak naðu u poziciji zaposlenog, imaju sva prava kao i ostali radnici. Ipak, pre svega zbog neznanja i namernog dovoðenja u zabludu od strane poslodavaca, ali i zbog straha od deportovanja, kazne, odmazde i otkaza, cak i kada su sa svojim pravima upoznati, imigranti ih retko praktikuju.

Sama formalnost radnickog prava ne znaci mnogo kada se stavi u kontekst u kome su radnici (ilegalni) imigranti zaposleni. Karakteristika ilegalnog imigranta je upravo njegova prividna nepozeljnost, nepozvanost i suvisnost u drzavi destinacije, koja uz negativnu sliku o imigrantu formira neprijateljsko okruzenje, podobno za njegovu radnu eksploataciju. U takvom okruzenju formalno pravo znaci malo, jer imigrant nije osnazen i opremljen odgovarajucim oruðem za borbu, diskvalifikovan je kao patoloski element drustva i ekonomije i prinuðen je da se snalazi i funkcionise u tom kontekstu. Ova situacija slabi poziciju rada, dok snazi poziciju kapitala i omogucava poslodavcu da na njemu odgovarajuci, radno intenzivan i neobavezujuci nacin iskoristi jeftinu radnu snagu koja mu je na raspolaganju. Kako smo videli, ekonomija pociva na eksploataciji jeftinog rada, te je osnazivanje pozicije rada u koliziji sa strukturom i potrebama ekonomske organizacije savremenog drustva.

Izolovanost imigrantskog rada, a narocito rada u domacinstvu, te njegova neformalnost, nesigurnost, produzeno radno vreme, ali i visoka mobilnost rada i kapitala, cine otezavajuce okolnosti za radnicko organizovanje. Od interakcija licem-u-lice kakve ostvaruju radnici u domacinstvu, preko malih firmi sa malo zaposlenih koje se bave graðevinarstvom ili odrzavanjem, do manjih kolektiva u restoranima i hotelima, radnici su disperzovani i podeljeni i tesko i retko ostvaruju kontakt, te se tesko i retko i organizuju. Teskoce u organizovanju donosi i oslabljena pregovaracka pozicija imigrantskog rada. Kako je on nekvalifikovan, lako zamenljiv, jako konkurentan i ima mnogo vecu ponudu od potraznje, ne poseduje nikakav resurs koji poslodavca cini zavisnim od njega, i slabi ulogu i mogucnosti sindikata.

Tradicionalni model sindikalizma i organizovanja bio je pogodan za rad u kom su se ostvarivali intenzivni i svakodnevni kontakti meðu radnicima u okviru jednog proizvodnog pogona. On je bio pogodan za industrijsko drustvo, drustvo masovne proizvodnje sa fiksnim radnim vremenom i proizvodnjom u velikom kolektivu. Taj oblik organizovanja se ne cini tako ociglednim za savremene radnike u sivoj ekonomiji, koji obavljaju vise radnih zadataka, u izolovanosti i sa produzenim radnim vremenom. Takoðe, nestajanje uloge neposrednog poslodavca posredstvom karika podugovaranja cini nejasnim aktere borbe i pregovaranja, sto dalje otezava organizovanje.

Iako su snaga i potencijal radnika koji obavljaju najmanje placene i cenjene poslove, i to u uslovima ilegalnosti, veoma ograniceni pre svega socijalnim, kulturoloskim, ekonomskim i politickim okolnostima u kojima oni zive i rade, njihovo organizovanje i ujedinjena ujednacena kolektivna akcija mogu doneti osnazivanje. Odbijanje radnika da prihvate posao ispod odreðene cene ili masovnije zapocinjanje parnica protiv poslodavaca koji su ih ostetili, organizovanje velikih protesta ili obustava rada, su akcije koje menjaju kontekst delovanja i pruzaju odreðene mogucnosti za poboljsanje njihovog polozaja. Sa druge strane, okidac promene treba da bude zaokret od razumevanja sopstvenog loseg polozaja i eksploatisanosti kao spleta okolnosti i licnog usuda (za koji se smatra da se moze resiti na individualnom nivou), do sireg shvatanja eksploatacije kao sistemskog problema koji se resava kolektivnom i organizovanom akcijom onih koji imaju zajednicki klasni interes. Do zaustavljanja ilegalnih migracija ne moze doci dok postoji potreba za jeftinim lako eksploatisanim radom, koja se nalazi u samoj sustini kapitalistickog nacina privreðivanja, a narocito kapitalizma u krizi.

Iako su edukacija, informisanje i organizovanje vazni koraci u procesu osnazivanja radnika, jasno je da je radna eksploatacija bolest sistema i da samo sistemskom borbom i promenom to pitanje moze biti trajnije reseno. Zahtevanje isplacivanja zakonskog minimuma ili postovanja osnovnih zakonskih propisa, jeste vazan korak, ali nije krajnje resenje. U kontekstu u kom se nalaze, radnici nisu u poziciji u kojoj se taj minimum podrazumeva, te se osvajanje te bitke cini veliko. Ipak, rec je o problemu koji je ugraðen u sam sistem i nacin njegovog funkcionisanja i reprodukcije, te se resenje ne moze pronaci u okvirima tog sistema.

Footnote

2 Outsourcing, eng.

3 Podugovaranje je sklapanje ugovora izmeðu dve firme u kojoj se jedna obavezuje da ce za drugu obavljati odreðenu uslugu. Primer za ovu praksu je prenosenje obaveze odrzavanja zgrade neke kompanije na malu spoljasnju firmu koja zaposljava domare, majstore i cistacice, sklapanjem ugovora. Sam ugovor se sklapa legalno, ali firme koje pruzaju usluge ciscenja i odrzavanja najcesce zaposljavaju imigrante (kako legalne, tako i ilegalne), uz isplacivanje ilegalno niskih zarada, krsenje propisanog radnog vremena i radne nedelje i uopste pod istim uslovima pod kojima se radnici zaposljavaju i na neformalnom trzistu i sivoj ekonomiji. Podugovaranjem se skida odgovornost sa velikih kompanija, a u isto vreme se omogucava i olaksava koriscenje jeftinih usluga ilegalne radne snage.

References

Literatura

Belser, Patrick, (2005), Forced Labour and Human Trafficking: Estimating the Profits, ILO, Geneva.

Castles, Stephen and Miller, Mark, (2009), The Age of Migration, Palgrave Macmillan, Basingstoke, England.

Curkovic, Stipe, (2012), "Proletarijat bez domovine", Zarez, XIV/ 338-39.

De Haas, Hein, (2007), The myth of invasion; Irregular migration from West Africa to the Maghreb and the European Union, International Migration Institute, Oxford.

Gordon, Jennifer, (2005), Suburban Sweatshops, The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts and London, England.

Grecic, Vladimir, (2006), "Balkanske zemlje kao emigraciono podrucje prema EU: Neke demografske karakteristike", u: Grecic, Vladimir (2006), Politika viza i zapadni Balkan, Grupa 484, Beograd.

Grupa 484 (2011), Izazovi prisilnih migracija u Srbiji; Polozaj izbeglica, interno raseljenih lica, povratnika i trazilaca azila, Grupa 484, Beograd.

ILO, (2009), The cost of coercion, ILO, Geneva.

Kastels, Manuel, (2005), "Evropski gradovi, informaciono drustvo i globalna ekonomija", u: Petrovic, M. i Vujovic, S. (2005), Urbana sociologija, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Massey, Douglas et al, (1993), "Theories of International Migration: A Review and Apraisal", Population and Development Review, Vol. 19, No. 3.

Morehouse, Christal and Blomfield, Michael, (2011), Irregular Migration in Europe, Migration Policy Institute, Washington, DC.

Niessen, Jan, and Schibel, Yongmi, (2003), EU and US approaches to the management of immigration; Comparative perspectives, Migration Policy Group, Brussels.

Petrovic, Mina, (2009), Transformacija gradova: ka depolitizaciji urbanog pitanja, Institut za socioloska istrazivanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd.

Predojevic-Despic, Jelena, (2010), "Ka razumevanju determinanti meðunarodnih migracija danas - teorijska perspektiva", Stanovnistvo, Vol. 48, br. 1.

Sasen, Saskia, (2005), "O globalizaciji i formiranju novih prava na grad", u: Petrovic, M. i Vujovic S. (2005), Urbana sociologija, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Schierup, Carl-Ulriek, Hansen, Peo i Castles, Stephen, (2012), "Krvavo podugovaranje u umrezenom drustvu: migracije i postfordisticko restrukturiranje u Europskoj uniji", Zarez, godiste XIV, br. 338-39.

Tadic, Tadija, (2006), "Debata o globalizaciji: Globalisti", Panoeconomicus, Vol. 53, br. 1.

epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/Asylum_statistics, sajtu pristupljeno 10. 10. 2012.

www.pewhispanic.org, sajtu pristupljeno 10. 10. 2012.

www.tuzilastvorz.org.rs, sajtu pristupljeno 10. 10. 2012.